Delo

422 Д Е Д 0 све мање и мање лакеј и најмање се осетио лакејом баш у тренутку кад се Јулија при спуштању тргла и тренутно осетила и да се нагло спушта а, можда, и да не треба да се спушта. То је овако текло: Жан је отворио флашу Бургундца из подрума њеног оца. То је већ побунило Јулију: Жан је слуга. Она затражи пива. Жан из тога изводи закључак да је његов укус бољи од њеног. Она пак мисли о томе да је Жан кућни лопов и да је она „погрешила“ с једним кућним лоповом“. „Да сам се ја напила ноћас и то у сну урадила? Пвањска ноћ? Празник невиних весеља...“ — „Жан. Невиних... хм!“ Јулија се је толико нагло тргла при том спуштању да је гласно узвикнула: „Не, слуга је слуга...“ Жан се пак, према свом сну, толико дохватио врха, да је одговорио: „А девојчура је девојчура!“ и продужио да прича да је и за њу, као и за све остале женске, као и сви остали мушкарци, имао само прљаве мисли; да .је и оно скакање у воду због ње, прочитао у неком листу, па применио на себе, и тако даље. Жан иде све даље. Јулија се враћа старом месту: враћање ка грофици, тренутно и несвесно, само јој је донело увреде од стране Жанове у коме је лакеј остао само у једном куту. Она му се предаје на милост н немилост. Из Жана говори сад час милосрђе, час страст, а како су се и он и она, бургунђанпном заливали, у једном су се тренутку опет приближили заједничкој мисли: треба бегати. То сад више жели Јулија. Жану је добро и овде. „Шта да се ради?“ — „Да се отпутује“, вели Јулија. Потуцати се по свету целога живота то не иде у главу Жану. „Јулија Не... дветри године да уживамо... и тада да се убијемо.“ —Жан. Убити се? То је глупо...“ Жан се не би убијао: њему је живот пријатан. А и зашто да помишља на самоубиство? Обешчастио девојку! Па, Боже мој, и она је њега завела... Жан неће ни да отпутује ни да бега, а Јулија како хоће. Но нашто губити време: крајње је време да се спава. „Знате ли ви, шта је један човек дужан жени коју је обешчастио?“ пита Јулија. Жан је био келнер по хотелима, бар то добро зна: баци нешто сребра, колико се обично даје, на сто крај Јулије. Јулија ништа то не види, она мисли на излаз из те ситуације, и то је упило сву њену пажњу и свест. „Помозите ми, помознте ми; реците ми само шта треба да радим... којим путем да пођем?“ „Останите овде, и умирите се! Нико ништа нећезнати.“ Да, алн послуга је приметила, и Христина по нешто наслућује. Па