Delo

НА ИВИЦИ Из димњака је куљао црн и тежак дим и одмах падао доле па помешан са кужном јесењом маглом плавио малено, скучено ирљаво и маслено двориште, пробијено као за невољу међу четири грдна, гарава, огуљена зида, са којих су суморно бленули у жалосну полутаму густи редови ситних прозорчића. Од осталих се са свим при земљи одвајају два, као одбијена пасторчад, одмах до домареве кухиње, застрта до пола црвеним застором, те изгледаху као упаљене очи изгладнелог огорченог човека. Кроз њихова неопрана и музгава окна невољно се цедило кишљиво јесење предвечерје и самилосно остављало у мраку убоги намештај и полунаге становнике тескобне ђачке избице. У соби, коју је домар ове оклепане будимске кућерине од вајкада издавао Србима ђацима, а коју ови назваше „Сибиријом“ (јер је никада не гријаху,) давио је љут дим јевтиног дувана, кроз чије се облаке могаху назрети само две ониске постеље, један сточић у углу, на којем се беласаху разбацане хартије и једна столица, на којој се распечио неки плећати делија у пруслуку и са подвнјеним рукавима од кошуље. Иначе би тек кад-кад сенула цигарета, чуло се кашљуцање п пљуцкање, из чега би се дало слутити, да још на сваком кревету лежи по један. II то сваки полеђушке, са уздигнутим, у ниски плафон упртим ногама. Тишина је владала пеких десет минута. Тада један ђипи са постеље, прогунђа неку псовку кроз зубе н бацп већ са свим догорелу цигарету. Мора да се онекао. За тим седе на крај од постеље. Образе стиште шакама и