Delo

80 Д Е Л 0 тичних белагонија, које су китиле трпезу, цветови које је сунце домовинско видело некад кроз разнобојна стакла дивних башта стаклених. И сунце, смело и свесно свога чара, поче да дира по челу н образима ове људе, поче да их милује по коси. Овакве људе оно ннје виђало у шетњи својој по широким пољима, мирним долинама, узрујаним паланчицама крај пута. На челима овим није било зноја; образе је покривао прашак и бледило. Нашло је младе образе, па је хтело да се мало нашали. II стаде да их љуби жарким пољупцима, да их голица уздрхтадим зрацима; поче их миловати и гладити. Тако нежно и несташно било је оно обично према оним људима који су по васцели дан подносили топлину његову, и они су га за то награђивали осмехохч, и, задирнути, дизали су према лицу његову, благу и пурнурну, очи своје веселе и пуне захвалности. Али су за овим столом седели други људи. Младе образе своје окренуше од милоште и пољубаца, уклонише се мрзовољно; једна млада, врло лепа дама намршти се и рече: — Ах, како је непријатно ово сунце! Ручамо при сељачкој илуминацији! Каваљер њен, блед и сувоњав човек, подиже очи прозору и одсјај сунца па заходу паде му у сиве, мало тамне и врло тужне зенице. — Ко си ти? — упита га сунце. — Нигда нисам видело ни тебе ни такву тугу, као што је у твојим очима. Да ниси несрећан? болестан? Хајде са мном!.... II затрепта, свим богаством својих боја... — Хоћеш ли злата и пурпура? Види шта их имаш! Зенице осташе магловите и хладне. II не скрпвајући капцима зеница, рече тихим, веома звучним гласом: — Сило, спусти завесу! Лакеј што је стајао иза његове столице, као на стражи, скочи брзо и оде нрозору. II наједанпут између сунца и ове слике незнане и занимљиве стаде густа, глатка завеса од угасите свиле. Зачуђено сунце прибра се и удари у њу упорно. Није могло да је пробије и покуша да је сагори. II засија као одблесак пожара, љутито и осветнички.