Delo

II Л А В II 81 Свила прнмп ударац п халапљиво унн зраке супчапе. Све је упила, а у салоп доире само блага светлост, која је разбнјала мрак по њему. Истерано и презрепо, супце се склопп. Још је мало гледало па зидове од сивог камена, на кров од лискупа, пбгледало је високо закуцаиу златасто белу заставу иа врху куле, попретпло је гордим зидовима око палате, и, помиловавшн врхове дрвета у нарку, зађе. У трпезарнју упесоше слуге стотинама свећа н послужише кавом и лнкерима. — Тн не волпш супца, Идалија! — узвикну госпођица, што је седела према лепој дами. — А ја га веома волпм! Подсећа ме на бепгалску ватру. Врло бих радо променила место с тобом. — Да ли и каваљере? — унита дама, жмиркајућп и ноказујући иза румепих. и сувише руменпх усана два реда ситних, лепих зубпћа. Госпођицу обли нежно румеппло. — Ја сумњам, кнегињо, да бисте што добилп при тој промени! — рече каваљор младе госиођнце, висок младнћ са риђпм бакепбартом. — Супце нам је, на жалост, грб! — Како? зар не какав коњ? — На жалост, нпје! Кептаура и близпну вашу уграбио мн је кнез Леоп, и ако није нмао ирава да то учипп! — И једно и друго дошло мп је са свнм случајпо — одговорп младић тужппх очнју, што је мало час истерао суице из салона. — Можда чак и против воље! — добаци му лепа госпођа полако, да само оп чује. — Што се тнче Кептаура, то је истпна — одговорп он сасвпм мнрно. — А односпо сусетке? — испитивала га је оиа даље упорио. — У овој прплпци, госпођо, пе могу рећп, да мп је ваша близина у вољи; јер за овим столом седпм на месту, које ппје мени намењено, а то, кпегпњо, пије особпто прпјатпо. — По тој тпрадп виднм да сте студиралп у — Влрате се, кпегињо. Нпкакве студије не би могле од мене створпти лицемера. — Ах, вн сте, дакле; увек искрени! Дело књ. 4Ј. 6