Delo

П Л А В И 371 ■су сада опет свезани, али тугом, једном и усноменама као год негда срцем и младачком душом. А зашто је то желео да види и дозна, о томе није размишљао. Покоривши се једанпут човеку у себи, падао је све дубље п дубље, налазећи задовољства у томе немиру, у тим мнслима које су наједанпут оживеле и досаду његову и слабост силно потресале. Међутим посета се опет мало протегла. Кад се нонова нађе у салону пред Гжималином женом, која је кашљуцала, прену као иза сна и поче да навлачи рукавице. Али се Гжпмала енергпчно успротиви. — Тако неће бити. Први пут сте гост код шљахтића не познајете наше обичаје. Ко је ушао у племићску кућу, не може изићи а да не окуси хлеб шљахтићски. II ми имамо своје традиције и формалности, а Ви нам, кнеже, ваљда нећете одбпти да останете! Видело се да је молио срдачно и искрено. Ннје му било стало до части и хвале, јер је Леон био сигуран, да само овај човек не води рачуна о његовој титули и милионима, већ о њему самоме. II остао је. Хлеб Гжималин био је мало црњи него хлеб у Холши, а и остало на столу нимало није било раскошно. Али се кнезу свидео и тај хлеб и чај који му је донела Габрпела, јер је она слушала око стола. Тек у колима опази да је веома закаснио. Погледа у сат и помисли: можда неће стићи на ручак, а требало је за неколико сати да се врати. И та га помисао поврати понова на нрави колосек. Побојао се од помисли, да се огреши о формалности. — За пола сата да стигнемо! — зановеди кочијашу. Зеленци појурише у галопу. Силу је дражило бесно јурење. Смејао се гледајући на дрвета која су пролетала; бно је луд од усхићења кад у трку претурише кола са сеном, а у варошици у мало нису ирегазили једно јеврејче. Пред ходником кнез опет погледа на сат и, очевидно задовољан, баци кочијашу шаку новаца, па брзо уђе у ходник. — Јесу ли већ за ручком? — упнта слуге. — Jecv, милостиви кпеже. чЈ * 24*