Delo

390 Д Е Л 0 вољу и самољубље у ту детињу душу која саму себе није познавала. Јулијајој одговори потпуним одрицањем саме себе: тоје било невино развијање њеног нетакнутог срца, њене девичанске интелегенције, нешто као силазак апостолског иламена на чела напуштених рибара галилејских. Сазнала је помоћу ове дивне васпитачице, сазнала је најзад, шта је то схватити и шта је то волети. Усхићење, авај! би ускоро разбијено. У женским манастнримаа забрањују јака пријатељства која су искључиво између две личности. У томе они, с разлогом, виде изврнуту форму те човечанске љубави на коју манастир полаже права на уточиште; затим, несумњиво, оне које су биле презрене таквим невиним нежностима, а било их је у довољном броју, ујединиле су се против ово двоје. Наклоност између сестре Козиме п Јулије де Крое била је оптужена и одмах и спречена. Колико год се могло забрањивало им се и да се виђају н да разговарају међусобно; нежност се њихова појачавала раздвајем и гоњењем. Како се ничим није могло да спречи да се воле те две сродне душе, како су с друге стране, лепота и дивни глас сестре Козиме који је врло брзо био прнзнат у Паризу, испуњавали капелу младићима које ту није позивала побожност, решено је било да се Италијанка пошље у какву провинциску кућу. Отишла је предана судбини, пошто је и последњи пут притиснула обезнањено дете на своја прса, које јој је, у јецајима, говорило: — Кад ви одете, ја ћу умрети. Она није умрла; али је њено срце, за живот, било рањено, згњечено и уцвељено. Никада се више ишчезли мирпс пријатељства није издизао из душе која је била њом прожета. Јулија је била после тога, дуже времена болесна; кад је се подигла, занимала се са болом од своје драге ране. Била је увек брижна, разговарала је мало, имала мало другарица, није се више пнтересовала наукама којима је више нису принуђавали, све је могло да ожалости, да дирне, волела је још и у наточ свему, нролазећи кроз живот као кроз какав равнодушан сан, — све до тренутка, док је нису позвали код тетке Дикло де ла Мар и јавили јој да ће је удати. Удати је! Примила је ту новост као какав ударац по главп. Удати је! Отргнути је од тог млитавог, мртвог жнвота у коме је њено срце могло тихо да сагори као какво кандило у светилишту; бацити је у непознат свет пун за њу нечег чудно-