Delo

БГАК II ПРАВОСУЂК 45 онда је за брачне спорове надлежан суд протестаптске вероисповестп. Напослетку, ако је у питању брак између расколника, пошто раскол ннје призната вероисповест, која може по својим обредима брак да закључује нити има законом признатих својих духовних института за суђење, брачнн спорови њихови спадају у надлежност грађанског суда. Уопште по -садашњем законодааству у Русији није баш сасвим строго разгранпчена судска надлежност т. ј. црквени суд није за све брачне спорове апсолутпо надлежан. Тако на пример спорови о незаконитости и непостојању брака извиђају се на два начина. Једни се започињу код грађацског суда па кад тамо буду расправљени упућују се духовном суду; други опет започињу се код духовног, а затим се кад тамо буду завршени преносе у грађански кривичну суд. Специјалпо код грађанског суда отпочиње се извиђање брачних предмета кад је у питању брак, који је закључен под утицајем иасиља, преваре или у умоболном стању једнога или обадва супружника. У том случају пресуда грађанског суда о делу насиља или преваре доставља се духовном суду како због одлуке о постојању или непостојању брака тако и због оцене одговорности свештених лица, која су акт венчања извршила (ст. 1012. Уст. Угол. Суд. ч. I т. XVI Свода Законовл> изд. 1892). Дело бигамије или полигамије хришћана такође спада у надлежност грађанског суда, но да би суд могао отпочети кривичну истрагу противу оптужених траже се тачни податцн од надлежпе црквене власти о извршеном венчању поред посто.јећег већ брака дотичног лица (ст. 1013). Остали брачни спорови као; закључени бракови у забрањеннм степенима сродства, забрањени бракови између хришћана и нехришћана, затим браковн свештених лица, којпма црквени прописи не допуштају закључивање брака, као само протестантски свештеник и 3. нехришћавска страна мора се ппсмено пред конзисторнјом обавезати да ће децу, која би се евентуално јавнла из тога брака крститп п васпптаватп у духу протестаптске вере, или, ако бп обе стране на то пристале, у духу православне вере. У исто време мора датп обећање да од своје стрзпе нп претњама пи прпмамљпвањем неће се трудпти да другу страну плп деду преведе у своју веру, као п то да пм неће чпнити сметње за слободно псповедање њпхове, хрпшћанске вере. По себи се разуме да супруг нехришћапске вере ступајућп у брак с хришћанском страном тпм сампм већ обавезује се у псто време само па моногампјски облпк брака (Сводб законовн poccincKOfi пмперш т. XI, 0 управленш духовнмхљ дћлљ хрисНанБ цротестантскаго псповљдашн ст. 210).