Delo

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфИЈА 135 чега заједеичког може да се развије иешто с.шчно, не може ли се нешто слично још лакше развити из једне опште, заједеичке, сличне основе? Ја сам нарочито курсивом истакао да је то лако могућно тим пре, рекао сам, што индивидуалности у књижевности Ср. Века и нема а мотива има свега неколико којима се забавља књижевност целог културног света тога доба. Ја сам се позвао и на то да се ни данас сличности у литературама разних народа не могу тумачити само комуникацијом (истакао сам то: само!) и ако је данашња комуникација знатно развијенија но у Средњем Веку. Цитпрајући то место, неколико реченица моје критике г. П. је са недозвољеном смелонЦу просто изоставио баш та два најважнија пасуса, која сам ја нарочито још истакао. (Упореди Дело децемб. 1906, стр. 420 и С. К. Гл. 936) II ту је употребио прилику да изнесе своје наивне иогледе о миграцијоној теорији, и ако још не прави разлику између сеобе целнх приповедака и сеобе појединих мотива, и не примећује колико је комично примењивати теорију о „мисли народа* само на геограФСки удаљене прцповетке (иа пр. китајске и срнске! наводи г. П.), када је она веома важна и за географски ближе приповетке, код којих се не да утврдити зависност,. и за још многе друге ствари, о којима се са г. П-ем не може расправљати јер за г. Поповића чим једна популарна приповетка има сличности са каквнм средњевековним текстом одма настаје питање: „Зар нећете узети да она приповетка произлази из тога текста* ? (С. К. Гл. стр. 939). Нећемо, г. Поповићу! ако немамо нарочитог разлога да верујемо у књижсвни извор те приповетке, и ако популарни карактер и извор њен није сасвим искључен. Но о томе доцније. Морам само напоменути да се моје излагање није односило на мпсао народа, колико на утица.ј културног нивоа на развитак прича — један моменат који је између осталих и Симрок полемишући са БенФејем с нагласком истицао и чија је важност несумњнва. Том приликом сам указао и ва појав накнадног улажења легендарних момената у сирове, популарне приче, један појав ко.ји је с више етрана истакнут, па на пр. врло учено и од Келбинга (Kolbing) у нздању Амиса и Амилеиса. Тај појав се да посматрати и на версијама наше теме, која се од првобитне, сирове народне приче развила до последњег, у времену, споменика талијанске версије La Penta manomozza из XVII века, која је како каже Гоф (стр. 33.) добила облик једне вилинске ириче (the form ofa foiry tale). Овде иак долазимс на једно у крајњој мери жалосно место. Да би доказао како ја не разумем ни Париса, којега наводнм у потврду својег