Delo

136 Д Е Л 0 мишљења, г. Поповић је од гвоје стране експлицирао цитирану мисао Парисову, престављајући је као Фаталну, трагичну за мене! да ме после тога чисто сажаљева. Хвала Богу није мп потребно ничпје па ни г. П-ево сажаљење, а Фатум који јс г. II. сиремио мени излио се на његову главу. Ми смо впдели како је г. П. погодио лепо — натрашке шта сам ја мислио, видели смо како он савесно — •изврнуто —цитира моје речи. Овде имамо пример како г. Поповић хиће боље од мене да експлицира Парисову реченицу, коју није ни прочитао у оригиналу и за коју не зна о чему говори и на што се односи. Ја морам ово да претпоставим, ма како то тешка погрешка бил'а, јер ако претпосгавим да je г. II. прочитао у оригиналу ону Парисову реченицу и, дакле, и Парисову студију о „Циклусу о онклади“ те дакле зпа на што се Парисовс речи односе, ако то претпоставим, онда је г. II. учииио једну тако велику, управо иемогућу погрешку да ће и он сам радије признати — да је и овде говорио, експлтширао на памет, као и о „Херпину." Парисова речсница у оригиналу гласи: Les contes pcpulaires que nous avons ne viennent pas des oeuvres literaires međievales; leurs sources les plus anciennes ne sont pas anterieures au XVI siecle. То-зпачи: „Популарне нриповетке које имамо пе и.злазе из књижевних средњевековних дела; њихови извори и иајстарији, нису рапији од 16 века.“ То казује или да изворп популарних прииоведака и најстарији нису записани пре 16 века, или да елементи нопуларних приповедака у колико излазе из књнжевних извора нису старији од 16 века. Ово посчедње ми се чинп нриличиије и ја сам за то у том цитату иза речи: њихови умегнуо у загради и под знаком питања. т.ј. књижевни. Срећним случајем је знак нитања изостао. а г. П. је од своје стране превпдео заграду и т.ј. и упао у клопку. Он то место ексилицира овако: „Друга (то је ова) реченица не значи: „оне (популарне ирнповетке) не излазе из књнжевних дела за то што у опште из ових не би могле изићи, него за то што су та дела нозпијега ностанка, ни једно из Средњег Века, ни најстарије пре 16 века.“ Курсив је овде г. Поповићев. За тим одма наставља: „А да су та дела старија, средњевековна, Гастон Парис би их, наравно, одма доводио у зависност са својим приновегкама: то је тако јасно.“ (С. К. Гл. 947 и 948). Ја не могу да веруЈем својим очима, пе могу да се ослоним на свОјС схватање, бојим се да не разумем рђаво ово што сто.ји црно на бело. Ја дајем то место на прочитање другим Факултетски спремнпм људима и они ми сви потврђују моје схватање. наиме: г. П. ту