Delo

IIPABHA ПРИРОДА УСТАНОВЕ ВЛАДАОЦА 151 везе in 11011 i'aciendo могућно је и непосредно извршење: ту има да се дужник спречи да не чини оно што је обећао не чинити, а то је, као што горе казасмо, сасвим могућно. Дпскутује се у теорији само о томе: да ли би се такво пзвршење слагало са принципом слободе. IIo овоме правилу да човек може бити и пасиван, мора се допустити и религија која се састоји у томе да се живот проводи у верској контемплацији. Активност је ту сведена на најмању меру, јер се, по тој религији, савршенство човеково састоји у ослобођењу од свих телеснпх пожуда и прохтева и у сталној мисли о Богу. Le coufisme (суфизам) који су оснивалп, на овим консидерацијама, неки мусломански доктори у VII. веку, у Корасану (провинција персиска у близини Хиндостана) био је, дакле, само једна примена црннципа слободе.1 Рећи да је човеку слободу држава дала ради његовог усавршавања, а забранити пасивност, коју практикује известан појединац зато што налази да је баш то савршенство, то би било, мислимо, нелогично. Суфизам је, у осталом, једна философија и њега, као и сваку другу философију, треба допустити. Јер то значи допустити слободу мисли. Без слободе мисли не би могло бити напретка човечанства, пошто усавршавање индивидуе значи њено усавршавање, јачање, интелектуално. У физичком погледу човек није најсавршенији, будући има организама јачих 6д њега, те због тога човек не може ни тежити некој надмоћности, неком усавршавању у физичком смислу. Све што он треба, у овом обзиру, да чини то је да своје тело што боље развије ради свога умнога развића. И као год што у физичком свету надвлађује оно што је јаче, исто је тако и у интелектуалном: тачније, савршеније идеје побеђују слабије. Али зато треба дозволити свако.ј мисли да се манифестује, јер би се иначе могло десити да најбоља мисао не продре, стога што јој није било могућно — пошто јој је било забрањено да се манифестује — да се бори и да остале, мање јаке, идеје надвлада. Ничеизму, који хоће активност, борбу, како би оно што је солидније, савршеније надвладало и зладало, у толико треба замерити што он одбацује садашње учење вере хришћанске као и учење философско о моралу, истпчућн да 1 Gaston Bonet-Маигу, Le Clrristianisme et l’Jslamisme у „Seances et travaux de l'Acađemie des Sciences morales et politiques“ juin П*06, p. 750.