Delo

150 Д Е Л 0 жава би могла, ако би нашла да би то боље служило напредовању појединаца, тај круг смањити, што би се специјално десило онда ако би држава, укндајући приватну својину, подлогу система слободе, засновала колективизам. С погледом на њену сувереност, држава би то могла неоспорно. Шта више, то би јој била и дужност, ако би такав положај индивидуе налагали интереси бржега развића ове. У режиму слободе идеја о праву обухвата ово двоје: l-o. г1овек се може слободом својом користити на тај начин, што ће се, у кругу државом означеном му, кретати по вољн, то јест што, у обележенпм границама, може бити активан. Та актпвност се манифестује у физичким радњама његовнм, при којима умни рад нгра главну или споредну улогу. Умни рад игра главну улогу н. пр. код физичког рада вајара, а споредну н. ир. код физичког рада једног фабричног радника (радник-аутомат). .У овој слободн кретања, која омогућава најбољи полет човекових моћи, физичкнх и ннтелектуалннх, налази се, по данашњем појимању, најјача гарантија за његово усавршавање. Прнватна својина, која је само последпца слободе рада, фнзичкога и умнога, тесно је, дакле, везана са садашњом друштвеном организацпјом. Уништење својине у колективистичком режиму, повлачи за собом ограничење слободе. А како је слобода, као што горе рекосмо, основно право појединаца, то се колективнстички режим појављује у исти мах и као умањење броја прједнних права човекових. 2-о, Повек може употребити слободу и негативно, не крећући се или чак и уништавајући се. Зато ми мислнмо, да покушај самоубиства или покушај самоповреде не може битн забрањен, па, дакле, ни кажњив. Човек, дакле, може бнти и остати пасиван. Ако би он морао бити активан, он не би био потпуно слободан. Ако би он своју слободу кретања морао употребити, онда слобода не би бнла право већ дужност. Ми смо видели да је слобода право, и да од права тптулар његов не мора учинити употребу. Затим, како би држава могла нагпати човека на актнвност? Фпзичка сила у стању је само да спречи манифестовање наше воље, алп она не може нашу вољу, ако ми то нећемо, покренути. Воља је покрет душе који се самим спољним утицајима, независно од самог субјекта, не може изазватн. Због тога се, у праву, обавезе in facienđo, ако су закључене intuitii personae, нзвршују принудно једино у виду плаћања накнаде штете. Међутим код оба-