Delo

Б Е Д А — слива једног сабаченог краја Страшна фебруарска ноћ. Дуга као жнвот уседелице а хладна као срце богаташа без деце. Како страшно извнја грозна „устока“, баш као гладан вук Bpahaiyhn се пред зору шуми не нашавши ничега, чиме би подмирио свој прегладнели стомак. Крупне кишне капље по кат-кад, као по команди, ударају у затегнуту хартију на прозору који је таман толико велики, колико н овај табак иенџерлије, а ветар свирне, чини ти се однеће кућицу. Старн липов капак на другом прозору који је имао само горњу шарку некад са треском лупн о дувар, па га ветар нија тамо-амо, те трљајући га пронзводн тужну шкрипу зарђале шарке, те ти се чинн сад he простругати дувар. Врата кат-кад заклонарају а дрвена реза сама се изднгне из већ углачаног лежишта и би се отворила и силним треском лупила, да нису нзнутра подупрта обраницом, која се после сваког снажнијег наиада „устокеи мора понова намештати. Киша све јача а капљице убрзаше ударцима у пенџерлију, као да су нарочито управиле сву снагу, на то јадно и слабо вештаство и као да су се решиле да завире у унутрашњост ове избе. Кућица на брегу не заклоњена ничим па ни једннм дрветом, на ударцу свију ветрова, те изгледа, да су је силни ветрови дувајући годинама сву ољуштили, па се по где-где види чатма а свакако није окречена за пуну половину века. Јасно се види, да је ветар излио своју срџбу на њу, ио димњаку кога је зарубио баш до самих старих већ иструлелих дасака којима је покривена кућица, те је више личила на стару напуштену колибу, и да се по неки пут не види дим кроз за-