Delo

Б Е Д А 178 ложена у оџаклији. Деца одмах оставнше хладну neh и сви се окупнше око разбухтале ватре журећи матер да што ире умеси хлеб. Јерина скиде карлицу па брзо замеси погачу. Узе већ окрзали ватраљ, разгрте угарке са средине огњишта, донесе лопар, наслони доњи крај на сред огњишта, па обема рукама смаче проју у пеиео, која притиском са стране доби облик неправилне елипсе. Затрпа је пепелом на коме одскачу мехурци на место кога остане рупица као да си убоо чим танким, па онда натрпа угарке на њу, спра мало руке од теста, огреба карлицу, скупи у шаку и избаци кокошкама пред вратима, обеси карлпцу и лопар, и отрча колевци јер се разбудио и прилично псплакао малишан. „Нано, пецена. Вади!“ процеди кроз зубе Милета видевши матер где изиђе из собе носећи у рукама повијено дете. Деца се весело насмејаше а и Милија развуче горко устима. У кући обвлада неко пријатно расположење. Нестаде плача и гуркања јер сваки држи па и Јернна и Милија повећи комад недопечене проје и са највећом слашћу гутаху и за час наста по соби тутњава и весела вика. „Сироте“ рече полугласно Милија, како се радују комадпћу непечене проје. Како су весели, али до заранака опет морам гледати беду.“ Снег завејао скоро до чланака, ветар шишти и страшно хуји као да негде далеко грми. Небо мутно те ти се чини да си у некој густој шуми. У кућици метнуше и носледње дрво на ватру. На поличици нема ни комадића проје. Само Милета опружио босе ноге пеиелу а главу наслонио мајци на крило слатко спаваше држећи у руци, са свију страна оглодан комадић проје. Мрак се лагано спушташе. Ветар непрестано извија стару песму и наноси на праг повелики смет. Ватриште садржи само гомилу врућег пенела. Деца се умирила. Милија сабио главу у шаке а Јерина успављује најмањег сина и уздише. По нека кокош прне на седало па немајући сигуран лет, омакне се па слети на земљу. Помрчина све већа, хладноћа већ нродрла у унутрашњост кућице, деца се грче и приближују ватришту док лагано али сигурним корацима долази беда. Драг. Н. Димитријевић