Delo

1АЧИНА (ИЗ ЗБИРКЕ „У ПРАХУ И У КРВИ") „Зима мени смета. Тај проклети кашаљ кад навали... кб да he ми пукнути прса“. Говорио је Ђачина лекару. „Ви’те оне капљице, што сте ми дали... Добар лек... Прошперило ми.“ Лекар се увек смејао на ове речи, иза великих наочњака, заузданих за оба уха, и једним прстом је чешљао нроседу браду, накострешену и раздељену. У пролећу и лети било је иначе. Тад је Ђачина био „свој.“ Кад би га лекар питао: „како здравље?“, скоро увек одговараше махајући изнад главе дугом, окоштом руком: „Хе! јаше на зецу.“ Није се носио ни по тежачку ни по цивилу. На себије имао увек гаће, које су некад морале битп беле, прекратке за његове дуге, сухе, коштуњаве ноге. Кошуља растворена откривала је усекнута, руњава прса. Избледели крожет није имао но два пуцета скинута са каквог војничког кабана. Натучену на глави до ушију, носио је неку врсту шубаре, која је временом била попримила пепељасту боју, а кад је била нова, мора да је била црна. Зими је носио, поврх тога стари војнички кабан, на коме није било више ни једног дугмета, а кому је колијер био замазан као пршут осушен. У лицу је, као и у телу, био мршав. Неједнак брк спустио му се преко уста. Ишао је мало погнут као што обично високи људи. Али је у опће цело његово држање, спуштено, одавало истрошена човека. Само су му се очи. црне као угаљ, немирно на све стране окретале и, кад је говорио, сијале му се необичном младалачком ватром. Највише је волео да стоји на селу. У град је ретко залазио. Ббјао се „власти“ јер је био писадур. Зато и јер се го-