Delo

192 Д Е Л 0 ворило да је прошао много света и зна многе језике, тежаци га прозваше „Т>ачином“. Неко време је пио, алн откад је стао побољевати, оканио се пића и у опште стао да боље пази на здравље. II Кад сам једног зимњег дана, у друштву мојег пријатеља лекара Т

а дошао у Е

к, фече ми овај: — „Ако ћеш да се упознаш с Ђачином имаш лепу згоду“. Новеде ме у једну кућицу, на осами. У приземљу је била крчма, а на једном тавану под шљемом, инжинир, којега је влада послала била да ноправи тек води, набујале од силних киша, био је понаместио справе и карте. На једном, дугачком, небојадисаном столу, побацано је било разних карата и много алата. Ту смо нашли Ђачину. — Ево ти гост“. Рече му лекар. Ђачина сеустане са столице, скине капу и пружи ми суху, дугачку руку, на којој су жиле биле набрекле. — Опростпте, рече одмах. Дозволите да држим капу на глави јер сам озебао. Ми му рекосмо да ради по вољи. Тад прекрсти руке, наслони се о сто и направив капу, почне да говори гласом као учнтпљ с катедре. — Ето што смо ми људи. Свака маленкост нам шкоди. На прпмер што је криво те сам ја озебао? Једна промена у температури. — Кад је изговарао туђу реч, необнчно ју је нагласивао. — Јер тад настаје ветар. Топлота нашег тела се неједнако раздели, крв се следи и ето назеба, bronchitis, pneumonitis. II ако оно што је говорио ннје имало реда, ипак сам био радознао да чујем од њега где је то научио. — оар си ти прошао коју школу? Упитам га показујући озбиљно заузимање. Ђачини се насмеје лице необично задовољно. — Х£, п како! — Прошао сам три гимназије у Трсту. Али се одмах уозбнљи, махне незадовољно главом н надода замишљено: — Хн, куд оде моје лепо памћење! Више се не сећам ни десетог дела онога што сам знао. — Што ниси наставио? Држао ме је један мој ујак, поп. Умре — покој му доорој души — а мојн нису имали. Ето тако да се преживи.