Delo

196 Д Е Л 0 Упре нрстом у чело. Очп му необично запламтише. — Ето ту ко да је нешто било. Хи! И био сам леп момак. Висок с лепом црном брадом на кесер. То свакако не користн.. Не мере се људи по аршину. И Наполеон је био мален. Свеједно... Замисли се и уздахне. — Где ти је син? Упитам ја да сврнем разговор на друго. — Ено га код куће с матером! Не могох да притајим чуђење. — Ви се чудите? Рече Ђачина смејући се. То је све како се узме. Ви'те: син не може без матере... на ја сам праведан. Ми мушкп радимо што нам је воља и нико нам не замера, а, • ако једна жена и само једном у животу посрне, то се сматра непоштеним не само по њу него до деветога кољена. Слободу свакоме

Мрак се био почео хватати и ми се пожурисмо да одемо. Ђачина је, кад је већ кочија била поодмакла, још махао [капом. — Глуп ли је тај човек рече млађи лекар категорично — Хтео би да нешто зна, а друго не говори чего луде речи без смисла. — Има много ствари без смисла на свету рече ћутљивн инжињир. Он је сигурно- мислио на све осим његове струке. IVIV Ђачина залази често у град. Не боји се впше „власти“, јер се је оканио писадурства. Договара се с трговцимт како би се могла основати једна сеоска, поштена благајна. Можда ће и то бити ствар без смисла. Киетање, о Духовима 1907. Рикард НимолиК