Delo

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРИТАНИЈИ (1880—1890) Успомене једног исед>еника Са левкадског превео С. М. (Наставак) VI Нрви дан у нрестоници Неко ме задржа руком. Тргох се, те онако несвестан, не знајући где сам, а видевшн кроза слабу светлост зорину у соби тројицу људи, дрекнух: — Ко је то?... Шта хоћете вп овде? Неко ми одговори: — Не бој се, шишпне Вако! Пријатељи су! Јеси ли се одморио п здрав освануо? Познадох глас поштоноша Ожобине. Други Маврићанид, нешто млађи и мањи од Ожобина, црвене длаке, имађаше на капи исти знак. Трећи беше младић, омален, плећат, необично великнх уста, за кога се сетих, да је гостионски момак покућар. Седох на кревету. Ожобина седе на столицу и започе: — Дошли смо за кошуље што си наредио да ти се купе у Ротоку, па ево овај мој друг Ливеша креће се сад, јер је његов ред данас, па ето дођосмо, да нам кажеш, шта желиш, а Ливеша ће, ја ти јамчим, све извршити као што бих и ја главом! Ливеша седе на другу столицу, па ће: — Хоћу, валај, па ме стало не знам шта, па ма изгубио