Delo

260 Д Е Л 0 накнадивог губитка, нечега предвиђеног које би могло да будег а које неће да буде. Ма одакле иотицала, та је сета расла мало по мало, и постала таква бојазан да је осетио да he да плаче, да виче, ако девојка буде још ма и мало свирала. Диже се и приближи јој се: шум његових корака утишавала је дебела застирка, алн га Клара осетн. Окрену се у пола. — Ах! то сте ви ? Пружи му руку, коју он мало стеже. — Давно је како сам овде, рече, метнувшн на нијано, немпслећи више n томе, збирку нољачких мелодија коју је са собом донео. Слушао сам вас док сте свирали ову дпвну стварчицу. II, као што видпте, јако ме је узбудила. — Да, одговори Клара. Збиља је то дивна ствар. Некад им није доста да свнрам ово место Праштања. Њим сам толпко прожмана да ми изгледа, кад га за саму себе свирам, као да преводнм своје мисли. Тихо нонови последње тактове. Морпс је седео до пијана и сасвим је тихим гласом замолп: — Не свирајте внше... Верујте мп, да јако патим кад се то свира. — У нраву сте, рече она... II мене то нервпра. Затворн пиано и налакти се, не напуштајући табуре. — Ви знате да није овде Г-ђа Сиржер? рече она. — Знам, н ја нисам дошао да њу видим. — Онда мене? упита Клара смешећи се. Он одговорн озбиљно: — Да, вас. Данас му је* требало да приближи своје срце девојчнном срцу. Пошто су га измориле углађене речп којима су се међусобно служили, хтео је да сазна колико још има наклоности према њему у овоме невином срцу. Далеко је било од тога да пожели некадања празна миловања, хтео је да му се нежно повери, да му, као каквом старијем брату, отворено говори. Она, кад виде да је узнемиренији но обично, зарумене се, и промуца, кушајући да буде весела : — Нешто сте љутазни према мени. Не могу да вас познам. Он је гледао право у лице, очн и, приблнживши јој се, ухватп је за руке. Он је мислио да међу њима нема сентимен-