Delo

264 Д Е Л 0 — Шта вам је, драги мој? питаше Јулија испитујући га погледом. Сигурна сам да нешто кријете од мене, — Не, одговори он.. Не, ништа не кријем, Јулија, кунем вам се... Нежннје вас вечерас волим но икада. И ви мене треба да волите. Привуче је благо дивану, једној простој сламњачи застрвеној великим ћилимом из Меке п украшеној јастучићима која се налазила у углу собе. Легавши норед ње уснама је само додпрнвао врат н образе њене, и нншта није било невиније и братскије. Трп су године просејале њихову страст и преостале су само захвалности за телесна уживања којима су се билн нодавали, а и оне су биле нрочишћене трајањем, везом успомена и мешањем њпховог духовног живота. Ако би се сад н другаче волели, а не само срцима својнм која је љубав уништпла, тога се они, на час после чпна, једва н сећају. Шта је унело међу њнма ропство чула у које их је наводила њихова човечја природа? То је био, уосталом ннжи знак љубавн од њиховог ирисног јединства у мислима, — и оне непобедпве потребе да жнве једпо крај другога и једно за друго. Марсел Прево. (Пренео с француског Б. Л.) (Наставиће се)