Delo

266 Д Е Л 0 бави свеколико културно новечанство, ја желим да упознам читаоце само са једним, које се у научном свсту сматра као најчудноватије. Ствар се тиче нових опажања Виљема Рамзеја, пионира међу проналазачима и иснитивачима елемената, којп се не везују ни са каквим елементима, већ се понашају као потпуно неприступачни и непоколебљиви нрема свима нашим реакцијама и средствима за испитивање. Лорд Релејг пронашао је, заједно са Виљемом Рамзејем један нови састојак у ваздуху, после читавог низа тешких и оштроумних испитивања. Тај нови састојак назван је аргон. Наскоро за тим, лорд Релејг се одао више другим физичкпм проблемима, те је тако Рамзеј сам остао да ради даље на овоме пољу. Чим се иојавпо аргон, појавише се са свих страна мишљења, да тај елеменат може бити идентнчан са двама елементима што их је Л окиј е р, помоћу спектроскопа, открио у сунчевој атмосфери, а то су хелијум и коронијум. Али, та се мишљења нису потврдила. Међутим, једном детаљном студијом, пронашао је Ралејг, да се при претварању ваздуха у течно стање стварају још неке нове гасовите материје. То беху елементи неон, крнптон и ксенон. 0 сунчевом елемепту коронијуму ниомо јога ни данас сасвпм на чисто, а што се тпче хелијума, он је пронађен у читавом иизу минерала, најобилније га има у минералу клевенту, а то је једна од ређих руда, које има у Иорвешкој. Доцније су га нашли и у гасовима, који избијају из многобројних минералних извора тако, да је данас хелијум, н ако још врло скупа материја, ипак већ трговачки артикал, са којим многи испитнвачи раде. Све те материје т. ј. аргон, неон, кринтон, ксенон и хелијум, имају заједничку особину: да не подлеже никаквим реакцијама. Лош се нису могли ни на који начнн натератн да ступе у ма какву хемиску везу. Изгледа, као да они немају никаквога афиннтета т. ј. никакве нривлачне снаге према другпм матерпјама. Према томе узима се, да њнхови молекили нису састављени, као молекили других елементарних гасова, од но два, међу собом спојена атома, него као да су њиховн молекнли пндентичнн са слободним атомима. Објашњење, које је избило поводом тога питања, одиста је пренеразпко цео научни свет, како по самој својој природи, тако и по самом правцу, којим је оно ударило. Као што је читаоцима познато, Бекерел је скренуо пажњу за то, да некп минерали, а нарочито уранова руда, испуштају неке чудновате