Delo

X Р 0 Н II К А 26? зраке, који показују многе аналогије са Катодскпм и Рентгеновим зрацима, који се већ одавно проучавају. Подстакнути тиме, продужили су испитивање у томе правцу његовн ученици, супрузи Кирије, те тако досиеше до. проналаска радијоактнвних елемената: радијума, актинијума, полонијума, радиотора и радиотенура. На брзо са њиховим открићем утврђено је, да су зраци свих ових материја материјалне природе, онако исто као што су и катодски и Рентенови зраци. Ми смо се дакле морали помирити са тим, да су ти зраци друкчи од светлосних и електричних, који се на основу духовите Максвелове теорије тумаче као етарска треперења. Ови нови зраци, којима је наука добила нов и снажан полет, састоје се од ситних материјалних честица, које се откидају грдном силом п брзином, А маса тих честица показала се тако мајушна, да пзноси веома незнатан делић од масе једнога атома, који смо ми до сада сматрали као најмањн могућни део материје. То је довело до постављања електронске хипотезе, то he рећн, до поставке, да су и сами атоми сложени од још много ситнијих пра-атома ^електрона), који данас чине основу свих материја. Електронску хппотезу разрадио је даље Оливер Лоџ и још многи други испитивачи, те тако ми данас у њој гледамо почетак једног сасвим новог темеља природних испптивања. Чини ми се да се на петом међународном конгресу за примењену хигијену, који је одржан у Берлину 1903. г. Виљем Крукс, нрави оснивач модерног ироучавања зракова, први усудио рећи: да радиоактивни елементи нису ништа друго до елементи који се налазе у стању распадања, у стадијуму растурања у праматерију. Та веома смела мисао данас нам изгледа већ сасвим обична и вероватна; она нас очарава чудноватом својом аналогијом са оном велнчанственом хипотезом, коју ми сматрамо као нешто постојано, од када су нам Кант и Лаплас развили теорију о постанку васељене. Као год гато се међу звездама престареле сфере распадају у пранебулозе, које се затим опет скупљају у нове светове, изгледа, да тако нсто бива и у свету бесконачно мајушних честица, да се и у свету атома одржава непрекидно стварање и пропадање. Баш су елементи са великим атомским тежинама радиоактивнп и зраче од себе непојамно сићушне материјалне честице електрона, ко.је можемо упоредити са пранебулозама. Та аналогија