Delo

•276 Д Е Л 0 је при том учинио једаи несрећан корак даље од Сишијеа. Г. П. је ово последње одрекао у свом одговору, а за оно нрво вели он је то закључио тек пошто је искључио све друге изворе. Како ux је искључио показалн смо детаљном анализом момената. које он наводи за своју тезу; а колпко вреди његово одрицање показаће сам Сишије, који нзрично каже: „Могло би се запитати дали нису модерне нриповетке прости одјеци старог романа, као оне (приповетке) које нзлазе из „Belle Helene“ (по Сишијеову мишљењу оне где јунакињу и децу јој хране жпвотиње!), или нз ,Миракула“ (неке нарочите. једна с Атоса, но од Сишијеа не ближе нсиптане). Mopn се одговорити негативно. Ове пзлазе директном традицијом из приноведака Средњега Века, мада су искусиле нромена сваке врете и мада су неки пут литерарне вереије утицале на традицију.“ (р. XVII.) Dr. Гоф каже за понуларне нриче (folk-tale) ово: Огромна већина њих (most of them) је вероватно без утнцаја од књижевних версија (unaffecteđ hy literary versions) неки важни нзузеци назначиће се доцнпје (то су мало пре наведепи мотиви!) — и допнру до удаљене старнне (remote antiquity) ]). 9. Може бити да ће г. II. сад на ово приметити као пре на цитат из Ити-Жилвиља да „огромна већина“ нису све, и да је можда леринска нриповетка такођер једап нзузетак. II то би дабогме могло бити као н оно пре само једно више неозбиљно накнадно објашњење које се морало одма од првог почегка дати. Изузетке је дужвост нзрнчно навести. И ако г. П. сматра леринску приповетку icao изузетно зависну од књижевног извора (вМанекине“) он је то био дужан рећи. Међутим овде му ни накнадно објашњење не може номоћи. Оно би му још могло помоћи да је г. II. пеки моменат — мотив леринске приче нзводио из „Манекине“, јер то би само могао допусгити и Сишије и Гоф. Али г. Поповић нзводи из „Манекине“ не по неки мотив, но целу нриповетку, заједно са свима њеним олементима изводи из тог књижевног нзвора, као што се само но изузетку може под сасвим специјалним ногодбана чнннти са нонуларним приповеткама. Ако се на пр. приповетка са Атоса, коју као што наведох Сишије спомиње и то ио саопштењу свога пријатеља, и без анализе, изводи из Агапија, пе може се превидети та околност да је Агапије био светогорски (атоски) монах. Ако се херцеговачка Олива веома слаже са Пвановићевом Оливом не треба, као што чпни г. Поповић, ћутке прсћи иреко тога Факта што сам ја и ире истакао да је Ивановић делао у Котору.н да је његова књига заиста у шд а у популарну лектиру оног краја, где ,је и Херцеговина.