Delo

302 Д Е Л 0 тању је девојка, мило, кротко створење које те воли, које је сирото, које нема нигде никог и које ти је све жртвовало. Сад кад је већ ствар отишла куд не треба, — разумеш, зар садда је оставиш? Рецимо да се човек и растане с њом да не би разорио свој породични живот, али зар да је не пожали, не обезбеди, не заглади оно што је учинио. — Опрости, бога ми, али ти знаш да ја све женске делим у две врсте... то јест, не... боље рећи: има женских и има... Ја још нисам видео, нити ћу видети створења која су поклизнула и која би била дивна; а овака, као ова нафракана Францускиња што сва у коврчицама седи на каси, то су за мене гадови, и све те, што су поклизнуле, такве су. — А она из евангелија? — Ах, остави то! Христос никад не би рекао оне речи, да је знао како ће их на зло употребљавати. Из целог евангелија упамтили су само те речи. Уосталом, ја не говорим оно што мислим, већ оно што осећам. Ја осећам гађење према пропалим женскима. Ти се бојиш паука, а ја се бојим ових гадова. Ти јамачно нисп изучавао пауке и не знаш њихов живот: тако и ја. — Лако је теби говорити тако; то је исто као у Дикенсову роману онај господин који левом руком нребацује преко десног рамена сва заплетена питања. Али одрицати факат не значи одговорити. Шта да се ради, реци ти мени, шта да се ради? Жена стари, а ти пун живота. Ниси имао кад ни да се осврнеш, а већ осећаш да је не можеш волети, па ма је колико поштовао. И на једанпут тек дође изненада љубав, и онда си нропао, пропао! — рече Степан Арнадијевич с тугом и очајањем. Љовин се осмехну. — Јест, пропао, настави Облонски. — Али шта да се ради? — Не кради плетенице. Степан Аркадијевич се насмеја. 0, моралисто! Разумеш, има две женске: једна тражи само своје право, а то је право твоја љубав коју јој тн не можеш датп; а друга ти жртвује све, а нншта не тражи. Шта да радиш? На шта да се одлучиш? То је та страшна драма. — Ако хоћеш да тп искрено кажем шта ја мислим о томе, рећи hy ти да ue верујем да ту нма каке драме. А ево зашто. По мом схватању, љубав... управо две врсте љубави, које, ако се сећаш дефинише Платон у својој „Гозби“, те две врсте љубави