Delo

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОЛИТИЧКЕ БОРВЕ НА ПРИМОРЈУ 317 уговор са Хрватима. Неки нијесу допуштали ни да се говорп о рачунима Српскога Гласа.а неки су о томе јавно и гласно говорили. Неки су мене нападали и хтели су ме срушити, а неки су ме бранили, како су знали и могли. Почео сам и ја одмах осјећати тешкоће, на које ћу морати да ударам. Да ми све то буде још теже, почело је на мене бомбардовање анонимним писмима. Таквих писама примао сам у почетку сваки дан, већином из Задра, на талијанском језику. Писале су их оне њежне женске ручице, које су онако лијепо знале рачунати рачуне Српскога Гласа. У једном од тнх писама биле су и ове ријечи: „Шта мислиш ти из Боке нама кројити капу овдје у Далмацији? Ми Далматпнци не треоамо вас гладне Бокеље. Н ти ћеш нас издати, као што нас је издао твој рођак Павлиновић....“ Никада се никоме не похвалих нити пожалих, да ми је негдашњи хрватски првак Павлиновић био блиски род. Беспослени свијет, који пише анонимна писма, прокљувао је и моју родбину по млијеку... И та моја родбина била је јако оружје против мене. Гонио сам међутим путем, којим сам мислпо да је најбоље ићи. 0 нашим приморским јадима нијесам ни ријечи проговарао. Нијесам хтео да, без потребе, пуца наша брука. Док сам ја тако радио Дубровник je по каткада забадао трн и у без тога љуту рану. Мјесто да су барем свпјеснији Срби на Приморју настојали, да се угуши, што није требало да избија на јавност, радило се противно. Највећу своју пажњу био сам у то доба обратио Босни и Херцеговини. Тада су у Беч полазиле депутаццје, које су се тужиле на насиља власти у Босни и Херцеговини. Како је Српски Глас имао много пршатеља по Босни и Херцеговини, добивао сам одатле, путем, који сам ја знао да нађем, опширнпх и основаних вијести. Такво пнсање Српскога Гласа, који је радп тога бно постао жртвом плаве и црвене оловке државног тужиоца у Задру, неким Србима није било по вољи. Зачудио сам се ипак, кад ме једнога дана посјетио један српски посланик на далматинском сабору и одмах започео разговор о писању Српскога Гласа што се тиче Босне и Херцеговине. — Толико писање о Боспи и Херцеговини — рече ми тај приморскп дипломата — није нп најмање умјесно за наше прилике овдје. II под првим уредником Срп ски Гл ас доносио је у нопетку много тога, а касније је скоро сасвим нспустпо ту