Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ • (Наставак) — Ах! узвикну Домје, хватајући је за руке, ето суза, најзад! искрених суза! Плачите, плачите, олакшајте себи! Да, ја врло добро знам да је ужасно то што вам тражим, да вам срце цепам. Али, то је ваша дужност; ви бисте нагомилавали несреће око себе, ако не пристапете. Клара ће умрети. И то неће бити све: трпеће п други, и опет ћете ви бити та која ће их унесрећити. Ескје, који вас воли, трпеће... II — одговорите мп отворено — онај кога волите, да ли сте сигурнн да неће патити? Ма да је, намерно, ублажио тон ових последњпх речи, Јулија нагло истрже своје руке, исузејој престадоше да теку. — Шта кажете? Шта хоћете да кажете? Морис би патпо ако Остане мој? Ах, добро сам разумела! то ви хоћете да кажете. Али, то није истина. Ја знам мог Мориса... Нема он мисли коју му ја не погађам... Ми смо провели готово три недеље заједно, у Немачкој. Свакојако, у Парнзу је био узнемирен Кларом, то знам. Клара му је била прпјатељица из детињства; онн су једно према другом ималн детињску љубав. Клара није престала да га воли. Али, зар је Морис нпје заборавио мене ради? Зар она није била ту и пре три године? Ко је њега спречавао тада да је узме? Он пије па то нн помпшљао. Просидба Ријеова, пре два месеца, смутила га је, то је пстнна. Али, чим је био сам у Немачкој, кога је звао, кажпте? Опет мене! II знате ли какви су били нашн данп повученостп у Кромбергу ? Знате ли на шта ми се он сам заклео кад сам одлазила из Немачке? Обећао мн је, готово протнв моје воље, да буде мој муж, кад остапем удовица.