Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 339 — Знао сам то, одговори Домје. — Онда, кад знате, шта тражите од мене? Одиста, то је будаласто хтети створити срећу једног човека против његовог избора. Домје је слушао г-ђу Сиржер и није је више познавао. Шта! зар је то била Јулија? То зар кротка ћутљивица којује толико пута видео да румени, заплашена с почетка нечим обичним. „Како је инстинктивна одбрана своје љубави моћна код жене, мислио је, код свих жена! Она је још силнија од материнског инстинкта“. Погледа Јулију право у лице и рече: — Ви сте сигурни у Морисове осећаје?... — Сигурна?... Па да... Он ми је сам... — Ах! учини Домје с изразом омаловажавања. Онда... Он ућута. Али Јулија га грчевито ухвати за руку. — Зашто ми кажете то? Да вам није што казао о мени? Кажите, хоћу да знам. — Како можете мислити да ми је ма шта казао? Видео сам га само за један часак пре његовог иоласка за Немачку... Ми нисмо говорили о томе. — Онда, после је... Он вам је писао. Али говорите, говорите! Видпте добро да ме мучите! Она у пола седе на наслон фотеље. У рукама је држала марамицу чији је батист немирно чупкала ноктима. Домје, дирнут сажаљењем, још се устезао. Шта му је била дужност? Коју је од две жене требао да жртвује да би спасао другу, обадве јадне душе подједнако нежне и искрене? Која је имала право на љубав и на жпвот на рачун друге? Јулија продужи испрекиданим гласом: — Ви знате нешто што ми не казујете... Имате неко писмо, Морис вам је писао. Да, зар не? настави на један покрет Домјеов. Он је то писао. Писао је да ме више не воли... Ах! Боже, Боже мој! Од силног јецања надимале су јој се груди. Приближивши се, Домје виде да сузе нису внше текле. — Дајте ми то писмо!... Ја хоћу то писмо, понови пружајући руке. Видпте да сам мпрна... Нисам узбуђена... Треба да знам истину, ви појимате. Дајте ми га.