Delo

284 Д Е Л 0 норе, н од свега свога друштва. Више се ничег ннје прнсећао, па чак ни растанка са друштвом, само је свесан био тога да женин шешир безусловно мора имати при себи, и он га је заиста чврсто држао у једној руци. Угрижена савест га је упућивала кући, али му се једна скривена и саблажњива мисао самовољно спустила у ноге, и ноге су га дурашно носиле у правцу те грешне тежње. Најзад се, већ пред саму зору, г. Младен нашао пред прозором једне ониске куће на периферији Београда. Ту је становала г-ђа Милка распуштеница, која је до пре извесног времена била у лепом друштвеном положају, али је после једног бродолома у браку, поступно доспела да корицу сува хлеба зарађује као проста фабрична радница. К.уцнуо је г. Младен у прозор једанпут, двапут, трипут; куцнуо је и впше пута, али никаква одзива нпје добио. И како се није могао задовољити таквим стањем, продужио је куцање. Одједном се трећи по реду прозор отвори и кроза њ се промули једна мушка сува и спечена глава. — Кога тражите ви овде сад у ово доба?! — обрецну се та стршљенаста глава на г. Младена. — Тражим госпођу Милку... — Али треба знати да осем госпође Милке овде станују још многи други којима је спокојство потребно! — Извините... — Нећу да извиним!... Ја сам човек болестан; сву ноћ нисам тренуо, и кад ме је сад почео сан хватати, ви ме будите својом лупом! — Молим за извињење, погрешио сам... ја сам човек од реда... — Ја сам човек од реда, а ви сте битанга! Срам вас било! — Молим, молим! Такав тон не трпим! — Молите ви Бога што су ми ноге одузете, иначе бпх вас сад ту маказама свега избушио! — Ако смем питати, ви сте шнајдер? Стршљенаста глава формално пљуну г. Младена и залупи прозор. Г. Младен баци поглед мало даље, и тек тада примети да је и пети по реду прозор отворен. — Буди Бог с нама! — рече неко са тога прозора, и онда полако притвори прозор.