Delo

288 Д Е Л 0 Узрујан и задуван стигао је г. Младен својој кући. — Добро јутро! — рече он својој жени чије је чело било повезано мокрим убрусом. А жена га гледа и сажаљиво маше главом. — Све досад!... Каприцирао сам се био: или да дођем до твога шешира, или да направим триста чуда!... Али је и навала невероватна, као да свака жена у Београду има по пет глава! Домаћица погледа дроњак од шешира у г. Младеновој руци и гласно се насмеја. — А где си то досад чекао?! — Код машамоде! — Код које то машамоде?! Г. Младен тачно рече. Домаћица заклима главом и пљуну г. Младена. — Ја сам свој шешпр добила још синоћ, а чију ти то шепицу вуцараш, то Бог једини зна... Магарче матори, срам те било! Не толико грдња, колико женина изјава о шеширу, г. Младена баци у савршено безумље, те поче трабуњати о отвореном рачуну код машамоде, о пропасти која свету прети од женских шешира и још ваздан о којечему другом, што је жену довело до страха п учинило да се мокар убрус са њеног чела нађе на г. Младеновом темену. Ово је данас већ трећи дан како г. Младен облеће око начелника свога министарства, моли за опроштај, нуди накнаду и обећава Бог зна какве услуге. Али ја лично сумњам да ће му то штогод помоћи, у толико мање, што се већ на београдским журовима у велико препричава на чијој је глави све био шешир госпође начелниковице оне за г. Младена толико фаталне ноћи. Малерозан човек! Чеда Поповић.