Delo

290 Д Е Л 0 Франц. Законодавац од 1810. утврдио је као основне принципе кажњења застрашење и давање примера у примени казне. На крају прошлог века наука је казн. права претрпела дубљу реформу. На место произвољних казна, на место старог принципа испаштања, модерна криминална политика поставила је поступно принцип моралне реформе и понравке кривца; објективна оцена кривпчног дела у место аутоматске деобе казне испитивала је лнчност кривца, ннје га више посматрала као правни појам, већ као људско биће, које ради и мисли; данас је неоспорна аксиома, да не постоје две радње нсте природе, које би биле учињене у истпм приликама, са истим карактером покварености. Метода репресије уступила је место методи превенције. Разлог за постојање казне и границу права кажњења треба тражити у комбинацији правичности и корисности: казна је законита само у онолико, у колико је корисна; она је потребна само онолико, колнко је корисна; она је допуштена само под условом могућности њене поправке. Дакле смртна казна не задовољава нпједан услов од онпх, који се захтевају у овом погледу; а то је довољно за њено укидање. II.II. смртна казнајеу контрадикцији са историјским развојем система казна. Довољно је бацити поглед на казнено законодавство 19. века да би се уверило о томе, да случаји примене смртне казне бивају све ређи. Закон од 28. априла 1832. г. свео је број случа.ја у којима се могла пзрећи смртна казна. А Устав од 4. новембра 1848. год. прокламовао је забрану смртне казне за политичке кривице. Закон од 21. новембра 1901. год. укинуо је смртну казну за детоубиство. За тим се позивају мотиви на државе, гдејевећ укпнута смртна казна. Поред тога у Француској се опажају ове две појаве: 1° усвајање ублажавних околности, чије постојање искључује примену смртне казне, 2° помиловање, које смањује број смртних казна. У времену од 1881.—1900. год. било је просечно 7,15 го-