Delo

СМРТНА КАЗНА 299 главна казна казненог система. У обновљеној српској држави она је имала већи или мањи обим примене, према политичким приликама. Првобптни Карађорђев кривични законик од 1804. г. кажњавао је смрћу убиство и бегство из војске; ова је казпа остала и по његовом доцнијем крпминалном законику. У току 1812. г. ова је казна примењивана још на хајдучију и на парушење мира закљученог с Турском, крађу и тајно трговање с Турцима; 1813. г. на крађу и недолазак у војску па позив власти; 1816. и на оне који се успротиве плаћати снахијама њихов приход од имања. Ово прошнрење смртне казне иде још даље: 1818. г. на момке и њихове помоћнике, који отму девојку ради женидбе; 1819. г. на јатаке и хајдуке, који се не предаду власти; 1834. г. на Јевреје, који без дозволе граде новац; 1836. г. на чуваре контумаца, који пропусте те се чума унесе у земљу, и 1837. г. на оне који ископавају кужне ствари. Тако нам период до 1839. г. показује равно 12 случаја, у којима се ирпмењивала смртна казна. Други период закона који је наступио после 1839. г. ноказује нам у систему казна н вечпту — доживотну — робију, поред смртне казне, која је у овом периоду обухватила још нових 9 случаја: ио правнлнма за страже на пограничиом кордону од 1841. г.: насилни покушај иродпрања преко кордона, само ово продирање и тајни прелаз стражара преко кордона; по уредби против нарушења јавног мира и поретка од 1843. год. примењивала се на коловође и саучеснике у издаји отаџбине, на коловође у бунту т. ј. при купљењу оружаних људи ради противстајања власти, и на оне, који противстајући власти кога смртно повреде; по казненом законику за поаре и крађе од 1847. г. уведена је смртна казна поред опасне крађе и за разбојништва; по решењу Савета о хајдуковању од 1850. г. смртна казна и за јатаке и хајдуке по извршеном хватању и доказаној кривици; II по телеграфском закону од 1850. г. смртна казна и случају велике опасности, настале услед повреде телеграфа. По казненом законику Карађорђевог доба смртна се казна извршивала стрељањем пли вешањем. Постојала су и пооштрења смртне казне, која су се у томе састојала, што је убијени носле вешап ради нзлагања свету у циљу застрашења, или што су осуђеннку прво пребијане ноге п руке, па се онда стављао на точак, док не умре, пли што је по решењу од 2. VIII. 1837. г.