Delo

306 Д Е Л 0 из 1906—1907. г., чији број неће подбацити ни пребацити она| број, можемо узети да је на 226 смртних пресуда дошло 62 помиловања, што чини око 27 %. Дакле од 100 осуда на смрт код нас се извршују скоро %, а се иомилује. Ако узмемо, што је приближно тачно, да се у Србији изврши годишње преко 150—200 хотичних убистава с нредумишљајем, и да се од тога броја само око 20 осуди на смрт, то морамо истражити узрок, зашто се тако мали број осуђује на смрт. Узрок томе лежи у нашем закону о кривпчном судском поступку. По § 243 тога закона смртна се казна поред осталога може изрећи само онда, кад је кривица оптуженог доказана било његовим признањем, било исказом заклетих сведока. Тиме је већ њена примена знатно смањена. Томе треба додати и утицај ублажавних и олакшавних околности из §§ 57, 59 и 60 казн. зак., по којима се смртна казна замењује робијом, чим има две или внше олакшавннх околности, чиме се број примене смртне казне још више смањује. После овога долази још и помиловање, којим се и број изречених смртних казна опет смањује. Ова помиловања од смртне казне, као и накнаде помиловања тако помилованих лица, која се често код нас врше не наилазе на одобравање ни правних кругова ни јавног мишљења. Управник нишког казненог завода (г. Лапчевић) мисли, да осуђеници који су помиловани од смртне казне на робију од 20 година не треба да добивају више никакво помиловање, за то што је главни циљ смртне казне, да се лица, на која се она примењује, као опасна по људско друштво, по његов напредак и мир, уклоне iio друштва. Овај се циљ мора имати једнако у виду, па и онда, када у неколико долази у противност с правом владаоца, да ову казну може иреобратити у робију т.ј. потребно је, да се што више и што јаче одржи идеја законодавства, да оваква лица, добнвши помиловањем поново живот, буду ипак за увек или бар за дуго време одстрањена од друштва коме шкоде. II ако је претпоставка, да се оваква лица не могу поправити у казненим заводима, ипак се мора напоменути да је та претпоставка нарочито тачна за наше казнене заводе, чије је уређење веома застарело и управо такво, да искључује сваку могућност управама, да врше свој главни задатак: поправку осуђеника, већ су, то се мора признати, спале на улогу простих економа и чувара. Управама је немогуће поправити и овакве