Delo

АНА КАРЕЊИНА 313 — Е, ово си рекла баш исто као Стива, — рече Доли, смејући се. Ана се нађе увређена. — А не, не! Ја нисам Стива, — рече она, мрштећи се. Зато ти то и говорим, што не допуштам себи ни за тренутак да сумњам у себе, — рече Ана. Али истог тренутка, кад је изговарала те речи, она осети како су нетачне; не само да је она сумњала у себе, већ је осећала узбуђење и кад је само помислила на Вронског, и одлазила је нре него што је хтела само зато, што није хтела да се с њим виђа. — Јест, Стива ми је прпчао да сн играла с њим велики мазур и да је он... — Не можеш замислити како је то испало смешно. Таман сам мислила да јој будем проводаџиница, а оно пспало сасвим десето. Можда сам и преко воље... Она норумене и застаде. — Ах, они то одмах осете, — рече Доли. — Али ја бих била у очајању, кад би ту било нешто озбиљно с његове стране, — прекиде је Ана. — Уверена сам да ће се све то заборавити, и Кити ме неће више мрзети. — Право да ти кажем Ана, ја баш много не желим да Кити нође за њега. II боље би било да се то поквари, кад се је Вронски могао заљубити у тебе за један дан. — Ах, Боже мој, та то би било тако лудо! — рече Ана, и опет јако порумене од задовољства кад чу исказану ону мисао која ју је занимала. — Еле, ја одлазпм, начпнивши својнм непријатељем Китинку коју сам тако заволела. Ала је она мила! Али ти ћеш то поправити Доли? Је ли? Доли се једва могла уздржати да се не ос.мехне. Она је волела Ану, али јој је било пријатно да види како и она има својих слабих страна. — Непријатеља? То не може бпти. — Ја бих тако хтела да ме сви волите, као што ја вас волим; а сад сам вас још више заволела, — рече Ана сузних очију. — Баш сам данас луда! Она обриса лице марамом и узе се облачнти. Пред сам полазак стиже и Степан Аркадијевич, који беше задоцнио, румен и весео, он је сав заударао на впно и дуван.