Delo

312 Д Е Л 0 задовољство самим собом. После ручка Ана оде у своју собу да се обуче, а Доли одмах дође за њом. — Ти си ми данас некако чудна, — рече јој Доли. — Ја? Мислиш? Нисам чудна, већ сам рђава. То се мени дешава. Хтела бих да плачем. То је глупо, али то ће проћи, — рече брзо Ана и наже своје поруменело лице ка мајушној торбици, у коју је паковала спаваћу капу и батистане марамице. Очи јој беху необично сјајне и час по би се замаглиле од суза. — Из Петрограда ми се није ишло, а сад ми се опет одавде не иде. — Ти си дошла овамо и учпнила си једно добро дело, рече Доли, посматрајући је иажљиво. Ана је погледа сузним очима. — Не говори ми о томе, Доли. Нисам ја ништа учинила, нити сам могла учпнити. Често се чудим, зашто се овај свет договорио да ме мази. Шта сам учинила и шта сам могла учинити? У твом срцу је било толико љубави, да си могла опростити... — Ко зна шта би без тебе било! Како си срећна, Ана, рече Доли. — У души ти је све тако лепо и јасно. — Сваки има у души своје skeleton-e1, како веле Енглези. — Какав можеш ти имати skeleton, кад је све код тебе тако лепо. — Имам! — рече на једанпут Ана и изненада, после суза. лукав подсмешљив осмејак заигра јој око усана. — Е, онда је тај твој skeleton весео, а није туробан, рече Доли и осмехну се. — Није, туробан је. Унаш ли зашто идем данас, а не сутра? То ме је мучило и ја хоћу да ти признам, — рече Ана, па се одлучно извали у наслоњачу, гледајући Доли право у очи. И на своје велико изненађење Доли опази да је Ана по* црвенела до ушију, чак до црне, гргураве косе која јој је падала по врату. — Јест, — наставп Ана, — знаш ли зашто није дошла Кити на ручак? Она је на мене љубоморна. Покварила сам јој... била сам узрок, што је овај бал био за њу мука, а не радост. Али, бога ми, ја нисам крива, или крива само малко, — рече она танким гласом и отегну реч „малко“. 1 планове.