Delo

АНА КАРЕЊИНА 315 бицу. Ана Аркадијевна је читала и разумевала, али јо.ј је било непријатно читати, т.ј. пратити живот других људи. Она је и сувише хтела н сама да живи. Ако је читала како јунакиња романа двори болесника, — и она је хтела да иде нечујним корацима по болесниковој соби; ако је читала како члан парламента држи беседу, и она је хтела да држп ту беседу; ако је читала како леди Мери јаше иза читаве гомиле обожавалаца и дирка своју снају и изпенађује свакога својом смелошћу, и она је хтела то исто да чини. Али није се имало шта да ради, и она је вртела глаткп ножић својим малим рукама и трудила се да чита. Јунак романа је већ почео достизати своју енглеску срећу, био је близу да постане баронет и добије имање и Ана је већ желела да с њпм заједно оде на то имање, кад наједанпут она осети да њега мора бити да је срамота и да је и њу због тога срамота. Али зашто је њега срамота? „Што је мене срамота?“ Запита она себе увређено и зачуђено. Она остави књигу, навали се на наслон од столице и обема рукама стеже ножпћ. Она није ништа срамно учинпла. Она се сети свих својих успомена из Москве. Све су биле лепе и пријатне. Сети се бала, сети се Вронског и његовог заљубљеног, покорног лпца, сети се својпх односа према њему: ничег срамног није било. Али ^једно, баш код тих успомена све већма ју је обузимало осећање стида као да јој је неки унутарњи глас баш ту, кад се сетила Вронског, говорио: „Топло, веома је топло, пече“. „Па шта, рече она себи, одлучно намештајући се у наслоњачи. Шта то значи? Зар се ја бојим да томе погледам право у очи. Па шта? Зар између мене и тог дерана официра има и може бити других односа осим оних у којима се ја налазим са сваким обичним нознанпком?“ Она се ирезриво осмехну и опет се лати књиге; али сад никако није могла да разуме оно што је читала. Она превуче ножићем преко стаклета а затим притиште његову глатку, хладну површину на свој образ, и умало се гласно не насмеја од радости која је на једанпут безузрочно обузе. Она је осећала да јој се живци све већма затежу на некакве чивијице, које се заврћу. Осећала је да јој се очи све већма отварају, да јој се прсти на рукама и ногама нервозно покрећу, да јој изнутра нешто притискује дисање и да све слике и звуци у том колебавом полумраку необично на њу утичу. Непрекидно је била у двоумици: иде ли