Delo

II Л А В 0 Ј К А 97 Караделпјеву. Пнтао бн, тамо горе, у иалатици, и њу за узрок таквог живота. Питао би је шта ју је иавело на то опако дело, шта ју је навело да у то блато увуче једно добро и поштено створење као што је била Аделипа. Безобразница! Безобразница!... Ох! Није ли требало, може бити, да само на њу излије свој гнев? Није ли требало само на њој да се освети? Да ли Аделина није само жртва? Жртва своје безазлености, свога незнања? Тако, милостива Џемсова доброта и његова, може бити, још неугашена љубав према жени налазили су последњег излива и жељеног разлога да истраје, да не умре, у оној хрпи нових мисли што му их је слика Караделијеве улевала. Мислио је да иита Бијанкијеву. Да ли су њих две биле пријатељице? Она he то зацело знати. Једна је, нема сумње, увела другу к њој. II која ли је, између њих двеју, била прва њена клијенткиња? Колико би му ствар расветлили одговори на та питања! Али се бојао да се не изда. Потом, спокојно као човек који је убеђен у ствар и којега не узнемирује радозпалост да сазна појединости, упита он: — Дакле? Ви сте ми говорили о маркизи — чини ми се — и о жени неког полуделог човека. Али о овим двема нисте ми нричали ништа. Је ли и нлавојка удата? — Јест, од пре годину дана. — Аха! Али муж се о њој не стара? — Ех! Боже мој! Жени много треба! — рећи he философски старица. Џемс је ћутао неколико тренутака, понављајућп за се те речи, тако нове, тако значајне, тако необичне за њега: „Женн много треба!“ Дакле, у тој фрази, што ју је нзговорила Бијанки, пе прпдајући јој значаја, била је скрнвена тајна понижавања? Је ли могућно? Је ли могућно да се Аделпна подавала баш једипо за новац, простачки, безочно, да би од ироституисања себе саме дошла до средстава којима би задовољавала страст за раскопш или проводњом? Је ли могућно? За каквом раскоши, каквом нроводњом? Није ли он познавао цео њен живот? Зар му нису бнла позната сва њена провођења? Зар нпје знао па прсте њене хаљине и њене шешире? Шта је ванредна било у свему томе? Зар Аделина није увек трошила према доходцима којима су Дело, књ. 48. 7