Delo

98 Д Е Л 0 могли располагати?... Не, не, ту је морало бити нешто друго. Морало је бити нешто непознато, непојмљиво, нешто што се сад није могло сазнати: каква необична ствар, неки болан догађај који ју је у такав понор гурнуо. Да није, може бити, имала љубавника?! И да га не издржава она?!... Да, тога има... Љубавника?! Али кадјењега, Џемса, волела увек, силно! Не, не! Нека тајна, нека тајна била је ту по среди: нека ужасна тајна... у којој је, може бити, било скривено извињење — не извињење — оправдање за Аделину... — Па? — упита Бијанки да би га отргла од премишљања у која је био утонуо. Џемс се трже, подиже главу, и с последњим напором покуша да се начини весео и миран. — Дакле, плавојку. Када? — Сутра, господине маркиже. — Сутра? А зашто не данас? — А! данас није могућно. — Зашто? — Зато што морам да јој пишем, а писмо не може добити данас. Већ је доцкан. — Наравно ако се пошаље поштом, али пошаљнте по неком. Старица се лукаво насмеши. — Кад бнх знала где станује отишла бих сама ја. — Врло добро. — Али не знам. Не знам чак ни како се зове. — А! није могућно? — рече Буртон. — Части ми. Пишем јој на пошту, на једну уговорену адресу. — Колика тајанственост! — Хе! има мужа; па не само то: велика је, веома позната госпођа, која има приступа у најбоља друштва. Џемс се такође лукаво насмеши. — Немојте ви то мени. Ви врло добро знате ко је она, где станује, и тако даље, и тако даље. II кад већ знате да сам странац, да одлазим сутра, да уопште нема опасности... — Али кад вам се кунем. Кад бих могла што не бих учинила? Буртон није наваљивао. Њему је било стало само до тога да успе у својој намери. — Дакле, сутра?