Delo

ПОЛНТИЧКА ХРОНИКА 115 још живе потпуно скитничким пастирским животом; има других са чисто ратарским становпиштвом; има трећих са врло развијеном градском привредом: занатпма, трговином и лепим почецима фабричке индустрије. И те и културне, исто као и верске и народносне прилике свуда су друкчије. Друкчије су у Арабистану, у Месопотамији, друкчије у Курдистану, друкчије на Ливану, на јегејским острвима, а друкчије у Старој Србији и Маћедонији или у Арбанаској. Свим тим земљама управљати преко' једпог истог административног система и чиновништва, то по моме дубоком уверењу може довести до великих незгода. Ја сам још пре неколико година, расправљајући у „Делу“ (књнга 31) о евентуалном остварењу предлога о маћедонској аутономији, исказао своје мишљење да би и тај, сразмерно мали, део Отоманске царевине ваљало организовати по начелу сасвим широке месне самоуправе, и показао сам у главним потезима како ја то замишљам (на истом м., стр. 34 и 35). То је могао бити једини начин да се избегну стални сукоби између маћедонских народности. Све то вреди у много јачој мери за целу царевину, која би се на тај начин најуспешније отресла брнге да одлучује и пресуђује многобројне и бескрајне ситне и крупне распре и трвења између оноликог мноштва најразлпчнијих и често противних па и непомирљивих чиннлаца и интереса по разним вилајетима. Ти су чиниоци и интереси до сад често били сједињени у страху, а сада би, певични слободи, ако се разумно не среде, могли изазивати разноврсне врло непријатпе заплете, па и нереде, са штетом својом и општом. Као што показује искуство англосаских и других неких држава, њнх је најбоље оставити саме себи, разграничити их и обележити им поље кретања, па ће они свршавати понајбоље своје послове, без главобоље представника централне адмипистрације. Као пријатељ слободе и нанретка отомапскога, а уједно као Србин чијем су срцу блиски његови национални интереси, понављам своје интимно уверење да баш интерес папретка Отоманске империје, њен правилап развитак, избегавање трзавица које тај развитак могу успоравати па могу п омести, да све то тражи од људи који заснивају ново стање у својој отаџбини да имају на уму ове жеље и ове наше погледе и да у ннтересу свом, а не само у интересу нашем, у интересу дакле и целокупне Отоманске царевине и посебице здравог напретка осман8 *