Delo
ЧИЧА ИЗ ПРЕОБРАЖЕЊА (Прича о родитељу који је несрећан само зато што није потпуно срећан.) ПОСВЕЋЕНО ДРУГУ ДрАГИШИ ЛлПЧЕВПЂУ Јуче у подне узео сам једну лубеницу на Зеленом Венцу. Узео сам је, једе ми се, али нема никога да ми је понесе до куће, а наопаки појам о господству одвикао ме је да сам себе послушам. Понудих једног разним фарбама умазаног и но свима изгледима за тај мах беспосленог дечка; понудих га да ме послуша, али ме он на ту понуду само подругљиво погледа и не рече ми ништа. Онда нонудих једног босоногог човека са плавим посом. — Врућина — рече он лењо и одмахну главом. Видим под багремом у хладовини седи један као тресак здрав човек и пуши на муштиклу; леви му рукав празан, види се да у њему нема руке, а снажном десном руком само размахује муштиклу од колена до уста и обратно. Приђох њему и готово га почех молити. — Извините — рече он и направи божјачку мнну — ја нросим... Опет се вратих пиљару. Размишљам о томе шта ћу и како ћу, јер ми се лубеница баш једе и никако друкчнје, а цигара ми догорева међу прстима. Кад ме већ и опече, ја је бацих, али она, чини ми се, још добро и не паде на земљу, а на њу се згомилаше онај фарбама умазани дечко и онај човек са плавим носом. Ја гледам како се та два јадна створа божја очајно отнмају свега можда о један дим, а чича, од кога сам лубеницу купио, спретно се дотаче моје руке.