Delo

156 Д Е Л 0 — Господине — рече ми он — еве дошеја је мој син — и показа ми једног младог човека у европском оделу — он си је овдек на овуј стоку газда; ја ћу те послушам... Ће ми дадеш једно петпарче? не питујем си за даљину! — II два, брате мој слатки! — Е, да си жив! И он лако узе лубеницу и пођосмо. Идемо тако и ћутимо. Шта је он мислио и је ли у опште шта мислио, то не знам, али сам ја дубоко и с тугом размишљао о типовима које сам нудио да ме послушају. — Слушај, господине, ћу ти рекнем један реч — рече ми чича одлучним гласом. — Мож’ ће погрешим како један простак, ама па ћу ти рекнем тај реч. — Да чујем, чича. — Овдек, у вас, народ си је стануја азг'н. — Како то, чича? — Ајмане, салте ајмане... Живује свет а иска да не работи... Ете ономатке сам си отишеа у једног мајстора, шуштера. Спијеше, жена, кат дајдо. „Ће мп окрпиш“ — викам — овуј кондурку? Вика: „Ћу ти гу окрпим". „Дваеспарче стиза ли за тој ?“ „Ба, ће се убришеш! — вика. — За тој ће ми дадеш динарче“. „Ни за онај свет не ти давам динарче! Бос ћу си одим како n’e, а динарче за тој не давам!“ II ото си, а он си остаде да си жмије како буљина на слнце, а могаше убавачко да си заработи дваеспарче... А у нас си је народ умреа за работу; по в’зд’н ће си, жи’ ми Бог, крши грбину за грош! — А одакле си ти, чича? — Из Преображење. — Где му то беше?! — За Преображење ли питујеш? — Јест. Чича ме зачуђено иогледа. — Тој си је там’ малко поза Врање. — IIа откуд ти овде?! — Туј сам си у сина од ники д’н... Видеја си оног у немецко што дојде? — Видео сам га. — Тој си је мој син; он си је, како ти реко’, газда на онуј стоку— Један, што си сас њег’ работи, c’r је овдек у војску.