Delo

160 Д Е Л 0 говца, дупли трговац! та п њега питува за тој за што и теб’ те c'r питујем. Вика: he легаш сас тешко гвојзе у робију, he те стрељају и сијасвет свешто - ништо. „А зашто?!“ викам. „Затој — вика — што си утепаја сина.“ „А кој he тој праи сас мен'?“ „Суд“ вика. „А ја ћу си — викам — излегнем пред тај суд и ћу га питујем: туђо ли сам или своје дете заклаја? Резил сам од тој дете стануја под свој старос, затој сам га заклаја!“ „Не смеш“ вика он, he ми рекне суд. „А кој си је — викам ја кршија колена за тој дете, ја ели суд?...“ Мени ударише сузе од смеја. — Доста, чича! — једва изговорих, узех дињу од њега, додах му напојницу и смејући се дођох кући. II сви у кући слатко се насмејасмо убилачкој срџби чичиној. Исписујем ове редове а стрепим од зла, и пун сам слутње за страшну погибију јадног „ефицијала“. И да би ми савест остала чиста и мирна, још колико данас uo подне учинићу о томе доставу полицији. Сиромах чича из Преображења! Чеда Поповић.