Delo

ЧИЧА ИЗ ПРЕОБРАЖЕЊЛ 159 гласом — за овој слушање не искам ти пн парку, оал те молнм како својега родљака да ми дадеш један совес. — Да чујем, чича. — Кол’ко се лега за убисто? — За какво убиство?! — За убисто... демек знајеш што је убисто?! — Па како кад, чича. Осуда није увекједнака. То зависи од околности које судови цене или на олакшицу или па отежицу кривцу... А зашто питаш ? Чичн ударише сузе на очи, али му се израз лица не измени ни за једну цртицу. — Искам си закољем најмалеога сина... Мој греј, мој жалос! — Ефицијала?! — Проклетога ефицијала!... Довдек ми је дошеа! — јетко рече чича и оштро превуче дланом преко грла. — Од дерт и резилак не смем се врнем дом. Баба he ме питује, људи he ме питују, што да ги рекнем?! Сас врцу под старос да се бесим, што ли ?! — Грешиш, чича. Грешиш, Бога ми!... Млад је човек, поправиће се — рекох ја и осетих да ме опет ноче надимати онај јучерашњи луди смеј. — Јутроске си па зборимо о тој. Викам: „Синко, бре, рисјанин ли си, стока ли си, што ли си, не се фаћај по тај пут; тој си је од лошо по лошо. Резилак, бре, за старога оца, за стару мајку, резил he станеш пред друсто!“ А он вика: „Тате, не знаеш ти тој, тисиједан бурењак, бубрежњак, какво ли рече, ђавол he га знае! — Да није буржоа? — Белким такој ништо. За срце ме уапа пцетиште!... Па му викам и плачем си како једна сиротника: „Синко, бре, жи' ми Бог, fay те утепам за тој!“ А он се смишка како да је брез памет и вика: „Тате, утепај ме, ја сам си тај па тај!“ II јоште па и мен’ ми дава совес да си одим у пикога Лапчовића сас голему браду, тој ги је демек даскал, та ћу си н ја једнак станем ефицијал!... Видим си: опојен сас туј лакрдију, иотикаја се човек брез лек и пут, и ha га утепам туј, ама утече како ника днвљина... — Е, чича, не ваља тп посао! — рекох ја и поведох се од смеја у страну. — Убаво, лошо, тој му је!... После си ото у једног тр-