Delo

АНА КАРЕЊИНА 69 разговору. — Данас су ми већ тројнца рекли ту исту реченицу о Каулбаху, као да су се договорили. Не знам зашто им се та реченица толико свидела. Разговор је том напоменом био прекинут и требало је сад опет тражити нову тему. — Испричајте нам штогод занимтвиво, али не и пакосно, — рече посланикова жена, која је била велики мајстор у фином разговору, који се енглески зове small-talk, обраћајући се дипломати, који сад и сам није знао о чему да почне. — Веле да је то врло тешко, да је само оно смешно што је пакосно, поче он с осмејком. Али покушаћу. Дајте ми тему. Сва је ствар у теми. Кад је дата тема, онда је већ лако по њој вести. Често се мислим да би чувена причала прошлог века дошла сад у неприлику да кажу што паметно. Све што је паметно већ је досадило... — То је давно речено, — прекиде га смејући се посланикова жена. Разговор је почео лепо, али баш зато што је био одвећ леп, опет застаде. Требало се латити сигурног средстава, које никад не изневерава — оговарања. — Не налазите ли да у Тушневичу има нечег из доба Луја XV? — рече он показујући очима на лепог, плавог младића, ко.ји је стајао поред стола. — 0, да! Он је у истом стилу као и салон, зато тако често долази овамо. Овај се разговор настави баш зато, што се наговештавало оно о чему се није смело говорити у овом салону, то јест о односима који су постојали између Тушневича и домаћице. Око самовара и домаћице, међутим, разговор се исто тако, пошто се неко време колебао између три неизбежне теме: последње друштвене новости, позоришта и осуде својих ближњих, зауставио на том последњем, то јест на оговарању. — Јесте ли чули да и Малтишчева, — не ћерка, већ мајка — шије хаљину diable rose1! — Та није ваљда? Е, то је дивно! — Чудим се како она с њеном памећу, јер она нпје глупа, не видп да је смешна. Сваки је имао по нешто да каже у знак осуде или под1 ватрено ружичасту.