Delo

258 Д Е Л 0 Она зазвони. — Донесите чаја и реците Серјожи, да је Алексије Александрович дошао. А како твоје здравље?... Михаило Васиљевичу, ви још нисте били код мене; погледајте, како је лепо на моме балкону, — говорила је она, обраћајући се, час једном, час другом. Она је говорила врло просто и природно, али одвећ много и одвећ брзо. Она је то сама осећала тим више, што је у радозналом погледу, којим ју је ногледао Михаило Васиљевич, приметила, као да је он нарочито посматра. Михаило Васиљевич одмах изађе на терасу. Она седе поред мужа. — Ти ми не изгледаш баш најбоље, — рече она. — Да, — рече он — данас је доктор био код мене и одузео ми цео час времена. Ја осећам, да га је неко од мојих пријатеља послао; тако је драгоцено моје здравље... — Не, а шта ти је рекао? Она га је нитала о здрављу и занимању, терала га да се одмори и да пређе код ње. Све је то она говорила весело, брзо и са особитим сјајем у очима, али Алексије Александрович није сад приписивао томе тону никакав значај. Он је слушао само њене речи и давао им је само онај неносреднп смисао, којп су оне кмале. II он јој је одговарао просто, ма да и шаљиво. У целом том разговору није било нпшта особито, али никад доцније Ана се није могла сетити те кратке сцепе без мучног и тешког стида. Уђе Серјожа са гувернантом. Да је Алексије Александрович пажљиво посматрао, он би приметио плашљив и збуњен поглед, којим је Серјожа погледао најпре оца, па затим матер. Али он ништа није хтео да види, и није видео. — А, младић! Већ порастао. Збиља, сасвим зрео човек. Здраво, младићу! II он пружи руку уплашеном Серјожи. Серјожа, који се и пређе плашио оца, сад, кад га је Алексије Александрович почео звати младићем и кад му је запала у главу загонетка: да ли је Вронски пријатељ или непријатељ, туђпо се од оца. Он се обазре на матер, као да је тражио од ње заштите. Са самохм матером њему је било добро. Међу тим Алексије Александрович, почевшп говорити са гувернантом,