Delo

АНА КАРЕЊИНА 259 држао је сина за раме, и Серјожи је било тако тешко и неагодно да је Ана видела, да се он спрема да заплаче. Ана, која је ноцрвенела оног тренутка, кад је ушао спн, прпметивши да је Серјожи незгодно, брзо скочи, подиже са његовог рамена руку Алексија Александровича и, пољубивши сина, одведе га на терасу и одмах се врати. — Изгледа, да је већ време, — рече она, погледавши на свој часовнпк — што лн то Бетси не долазн!... — Да, — рече Алексије Александрович п уставши, укрсти прсте, који му пукоше неколико пута. — Ја сам дошао још и да ти дам новаца, јер славуј се баснама не храни, — рече он. — Мислим да ти је потребно. — Не, није потребно... да, потребно је, — рече она, не гледајући у њега и осећајући, да је јако поцрвенела. — Али ти ћеш, мислим, свратити овамо после трке. — 0, да! — одговорп Алексије Александровнч. — Ево и дике петерхофске, кнегиње Тверске, додаде он, погледавши кроз прозор на енглески екипаж, који се примицао његовом дому. — Каква раскош! Дивота! Хајдмо, дакле и ми! Кнегиња Тверска ннје излазила из екипажа, већ само њен лакеј, у штифлетнама, нелернни и црном цилиндру, скочн код улаза. — Ја ндем, збогом! — рече Ана и, пољубивши снна, прпђе Алексију Александровичу и пружи му руку. — То је лепо од тебе, што си дошао. Алекспје Александрович пољуби је у руку. — Дакле, до виђења! Ти ћеш свратити на чај, и дивота! — рече она, п изађе светла и весела. Али, чим је нрестала да га гледа, она осети оно место на руци, до којега се дотакоше његове уснице, и са одвратношћу уздрхта. XXVIII Кад се Алексије Александрович појавио на тркама, Ана је већ седела у павиљону поред Бетси, у оном павиљону, у коме се скупљало цело више друштво. Она је спазила мужа још издалека. Два човека, муж и љубавник, били су за њу два центра живота, и она је осећала њпхову близину и без помоћи спољних чула. Она је још издалека осетила приближење мужа и нехотице га је пратила погледом у оним таласима гомиле, у којој 17*