Delo

276 Д Е Л 0 — Тада би он рђаво поступио, .и ја га не бих жалила, одговори Варењка, очевидно појмивши, да се ствар већ не тиче ње, него Китинке. — Али увреда? — рече Кити. — Увреда се ^не може заборавити. — говорила је она, сећајући се свога погледа на последњем балу, за време прекида музике. — У чему увреда? Ви нисте поступили рђаво? — Горе него рђаво, — срамно! Варењка заклати главом и метну своју руку на руку Катинкину. — Али у чему срамно? — рече она — Ви нисте могли рећи човеку, који је равнодушан према вама, да га волите? — Разуме се, не; ја нисам никад ни једне речи рекла, али он је знао. Не, не, има погледа, има манира... Сто година да живим нећу заборавити. — Па шта је с тим? Ја не разумем. Ствар је у томе, волите ли га ви сад, или не, — рече Варењка, називајући све по имену. — Ја га мрзим и не могу да опростим себи. — Па шта онда?... — Стид, увреда. — Ах! Кад би сви били тако осетљиви, као ви, рече Варењка. — Нема девојке, која то није искусила. И све је то тако незначајно. — А шта је значајно? — рече Кити, с радозналим дивљењем загледајући јој у лице. — Ах, много је што шта значајно, — смешећи се, рече Варењка, — Али шта? — Ах, има много што шта значајније, — одговори Варењка, не знајући, шта да каже. Али у то време зачу се с прозора глас кнегињин: „Кити, хладно је, или узми шал, или хајде у собу“. — Збиља, време је, — рече Варењка устајући. — Треба ми још да свратим до M-me Berthe, молила ме је. Кити је држала њену руку и са страсном радозналошћу и молбом питала је погледом: „Шта је, шта је то најзначајније што даје такво спокојство? Ви знате, реците ми!“ Али Варењка чак није ни разумела, о чему ју је питао поглед Китинкин.