Delo

АНА КАРЕЊИНА 275 и осмејкујући се — не, да отпевамо ову. И она отпева ово тако исто мирно, хладно и лепо, као и пре. Кад је свршила, сви јој се опет захвалише и пођоше да пију чај. Кити и Варењка изађоше у врт, који је био поред куће. — Пзгледа, да је код вас нека успомена везана за ову песму? — рече Кпти. — Немојте причати, — хитро додаде она — само реците, је л’ истина? — Не, зашто? Казаћу вам, просто — рече Варењка и, не сачекавши одговор, настави. — Да, то је успомена, и била је тешка некада. Ја сам волела једног човека и ту сам му песму певала. Кити је, са рашнреним великим очима, ћутећи, умилно гледала у Варењку. — Ја сам га волела, и он је меневолео; али његова мати није хтела, и он се оженио другом. Он станује близу нас, и ја га понекад виђам. Ви нисте мислили, да сам и ја такође имала роман? — рече она, и на њеном лепом лицу једва прнметно изби пламен, који је, Кити је осећала, некада обасјавао сву њу. — Како да нисам мислила? Кад бих ја била мушко, ја не бих могла волети нпкога, упознавши се једном с вама. Јане разумем, како је он могао, да би задовољно матер, заборавити вас и учпипти вас несрећном; он je био човек без срца. — 0 не, ou је врло добар човек, и ја нисам несрећна; напротив, ја сам врло срећна. Дакле, нећемо више данас певати? — додаде она, упутивши се кући. — Како сте ви добри, како сте ви добри! — узвикну Кити и, зауставпвшп је, пољуби је. — Кад бих ја макар мало могла лнчпти на вас! — Нашто ће вам, да на другог личпте? Ви сте добри такви, какви сте, — смешећи се својим кротким и уморним осмејком, рече Варењка. — Не, ја са свпм нпсам добра. Ето, рецпте ми... Чекните, да поседимо. — рече Кити, посађујући је опет на клупу поред себе. — Реците, зар није увредљнво мислити, да је човек пренебрегао вашу љубав, да он нпје хтео?... — Али он није пренебрегао; ја вер.ујем, да ме је волео, но он је био покоран син... — Да, али кад не бп по вољи матере, него просто сам?... — говорила је Кпти, осећајући, да је издала своју тајну, и да ју је лице, које је горело у руменилу стида, већ изобличило.