Delo

ТАТИН ПОВРАТАК ПРИЧА Дан дубоке јесени. Небо се натмурило, ваздух пун студене влаге. Ннти снег промиче, нити киша сипи, па ипак је све, докле поглед кроз замагљене нрозоре железничкпх кола допире, мокро. Било нас је повише у тим колима. Сви ћуте као забрпнутп неком заједничком тегобом. Је лп то зима, која пнстинктивно подсећа људе на збиљу и брпгу жпвота, илп је само оно сентиментално расположење, које, као по некој урођеностп, обузпма човека на путу ?.. . Кола се, као какво велико пекарско сито, успављиво тресу, а одмврено тракарање точкова као да хоће да вам каже да је и та мртва ствар добро разумела своју дужност п да своје обавезе вршп тачно и савесно. Неко за мојим леђима дубоко кашље. Ја знам тај кашаљ п поимам смисао његов. Впдех једну врану како се на мокрој и подрнелој гранчпци једног витког дрвета безбрижно кладка, и, у пме онога што за мојим леђима дубоко кашље, позавидех јој што ће дочекати иролеће. Неко, без икакве бојазни да му се толикој наивности подсмехну, рече како је железница добра и паметна ствар, и онда прпметно-сетним гласом настави причатп како се некад путовало на кочијашким колима. И зар да бп му прпчање бпло занимљивпје, он исприча и неколико евојпх епизодица, које су начпсто значиле младост п оне радости које њу стално ирате. Неко гласно изјавп чуђење што је непосредна околпна Београда тако слабо насељена, али му на то нико ништа не рече. И тако иутници неосетно уђоше у међусобне разговоре о свему и свачему. И архпјерејски сабор, и последњи тешички вашар, и неког јадног коња којп је тога дана пред железничком