Delo

БЕРЛПНСКН КОНГРЕС 29Дакле, нови крсташки рат, свети рат?... Не са свим. Кнез Горчаков, у једној окружници силама (од 7—19 аирила) сматрао је да је дужан говорити језиком реална политичара: „Како нису успели иреговори, не остаје нпшта друго него или пустнти да и даље остане стање које су еиле огласиле као нескладно са њиховим интересима и интересима Јевропе, илп огледатн, принудом, оно шго једнодушни напори кабпнета нпсу могли добити од Порте, убеђивањем... Цар Руспје предузеће дакле сам оно на што је позивао силе да ураде с њиме. Узимајући на себе тај труд, он испуњава дужност коју су му наметнули интереси Русијег чији се мирољубнв развигак омета сталним трзавицама на Истоку.“ Интереси Русије. Шга ли је скривала у себи та формула? Да ли се она није нудпла индпскретним пптањима сила, које су и саме биле заинтересоване? Русија, у тренутку кад је објављивала рат, била је у мучну ноложају; непоуздана у својим властптим намерама, она је наилазила храбро, али смело, на земљиште за које је знала да је мпнирано. У ствари, било је двојства у руским погледима: двојсгва у самоме прпнцниу рата, рата за веру, пли рата за интересе; двојства у крајњем циљу рата: — „Ваш је циљ Царпград,“ рекао је цар велнком кнезу Николи; — „Не бојте се за Цариград, “ понављало се Силама; двојство у погледу клијентеле чији су се интереси узимали у заштиту на Балкану: једноверци или рођаци, православни или Словени; бнло је двојства, најзад, у внсокој владавинској управи и у утицајима који су се вршили око цара: једни одлучени на борбу до крајности и одлучени да збрпшу Турску са јевропеке карте ; други, склони да се умере према потребн прилика; те две тежње сводиле су се на два имена: Игњатијев, Горчаков. Горчаков који, по самом положију своме, схваташе проблем у ужим границама, етарао се нарочито о међународннм подацима који су били исто тако мрачни и непоуздани као п ннтимна расположења и, као што се вели, био је душа своје земље. Прва од тпх тешкоћа била је оценити реални значај те комбинацнје којом се, кроз толики низ година, заваравао свет и којом су се и сами заваравалн: тобожња „алијанција тројице имиератора.“ Шта је она вредила у ствари? Горчаков се у том погледу више ннје могао варати, јер се Бнзмарк беше нзјаснио мало суровом искреношћу, још октобра