Delo

34 Д Е Л 0 Као год што Горчаков није хтео знатн за оно што се догађало у Берлину, тако исто није хтео знати за последице обавеза примљених према Енглеској. Догађајп, руске победе, случај, довешће у ред све. Ево краткога извода споразума између Шувалова и Дербија: Русија се обавезује да не замеће рат ни у Суецком каналу, ни у Египту, и ако су ти крајеви саставнп део отоманске царевине. Цар понавља своју декларацију, да му није намера освајати Цариград: „Његова влада признаје да је, ма шта се десило, будућност Цариграда питање општега интереса, које би се могло решити само по општем споразуму; ако се истакне питање о томе, коме ће припасти тај град, не сме се пристати да он припадне једној или другој од јевропскпх сила.“ — „ГЈитање о мореузима такође ће се решити помоћу општег споразума.“ — Како је лорд Дерби начинио алузију на друге „ британске интересе, “ као што су IT е р с и ј с к и з а л и в и пут за Индију, царски кабинет потврђује „да неће проширити рат преко онога што је потребно да би се постигао јасно и јавно признати циљ који је одлучио цара да се лати оружја. Он ће поштоватп енглеске интересе које је назначио лорд Дерби, до год Енглеска буде остала неутрална. Ћутало се о „руским интересима,“ и, у погледу објектива рата, задовољили су се овом фразом: „Циљ рата неће бити постигнут до год хрпшћанско становништво у Турској не буде постављено у положај у коме би његов живот и његова безбедност билп отварно ујемчени противу неснооних злоунотреба турске администрације. “ Горчаков се нада да се извуче из тешкоћа финоћом стилизације. Али, у суштини ствари, Русија, ухваћена између Рајхштатске Конвенције, коју је раније потписала са АустроУгарском3, и између аранжмана Шувалов-Дербијева, одбачена са западног Балкана вољом германских сила, цернпрана на Источном Балкану румунским, српским п грчким претензијама, 3 У ЈУЛУ 1876 г., догодпо се споразум у Рајхштату, у погледу на рат, између руског и аустријског цара. Аустрпја се обвезивала да остане неутрална; али Русија је напуштала Србпју п остављала Аустро-Угарској право да, у згодном часу, окуппра Босну п Херцеговппу. Бизмарк се жалп у својим Успоменама што је Немачка бпла „пскључепа пз споразума; алп п то је замка, коју он спрема Руспји; јер, у стварп, преко Апдрашија, он је држао све конце у рукама. Бизмарк додаје: „Та је конвенцпја, а не Берлински Конгрес, за Аустрпју основа за државину Босне и Херцегавпне.“