Delo

БЕРЛ11НСКП КОПГРЕС' Зб стављена иод прнсмотру у Азији, у Егичту, у Цариграду, од Енглеске и Јевроне, везанпх руку н ногу, — Русија улази у рат нод жалосним ногодбама: још тада се могло предвидети да he јој се измаћи добити од игре, под иредпоставком да је добпје. Па чак ни на Балкану „цар осдободилац“ није наилазпо на топле потпоре на које је мислио да може рачунатп. Свако је имао своје планове, своје пројекте, своје „интересе.“ Између Русије п Турске, један иојас од полу-аутономних кнежевнна образовао је преграду од стеченпх снтуацпја и посебнпх амбиција. Да би се дошло у додир са Турском (јер се ннје могло ићи морем), ваљало је ирећи било преко Србпје, било преко Румуније. Преко Србије, Ауетрија блокнрала пут; остајао је дакле само онај преко Румуније. Румуннја је, према уговорима, још била под сизеренством султановпм. Легално, она је морала ратоватн за Турску. Али, ако би то учинила, онда би н њена територија п њено становништво поднелп ужасе рата. Да ли ће она остати неутрална? Она се нзлагала истој опасности, без евентуалне добити, у вероватном случају турскога пораза. Румунија, — или боље како су је тада службено звалп сједпњене кнежевнне Влашка и Молдавпја — имала је на челу кнеза Карла од Хохенцолерна, којн ју је водио знатном вештнном н стрпљењем од 1866 до 1876 годпне. Тај кнез, веран пре свега својој породицп, никако није заборављао, као што је сам говорио, „да је он на предстражи германске иретенсије на ИстокуЈ 4 ио нримерима његова нлемена, сав се предао послу око стваран,а војске, и чекао је догађаје. Румунија је апеловала на силе, тражећи њихове савете на и гарантију за неутралност; у самој стварн, кнез Карло беше се одлучио да узме учешће у рату уз Русију, али је хтео што боље продати своју нотпору Берлнн, којп даје тон, одговори: „нека се свако чува како зна и најбоље мисли. Други унеше у одговоре више форама; али мисао је била ис4 Ппсмо краља Карола краљу Виљему, у трепутку кад се овај прогласио за цара:“... Ја сам овде, сам, на крајњој предстражп гранпце према Истоку... Па ппак нпсам нн тако далеко, пи тако уморан да не бпх могао, пз цунпх груди, придружитп се радосном узвпку: Жпвео пемачкп цар!“ Јован Впте, Петнаест годпна историје (1866—1881), ио Мемоарима Краља Румуније, Plon, 1905 (стр. 204.) 3*